Sestra Zorana Đinđića postavlja tri pitanja za nadležne i javnost

Đinđić Filipović podseća da je njen brat ubijen pre 15 godina zbog svog političkog angažovanja i želje da se u Srbiji živi bolje. “Dakle, dao je najviše što je mogao za Srbiju i svoja uverenja – svoj život”, ističe ona.
Navodi i da se su se od momenta kada je Đinđić došao na vlast “gomile ništarija udružile formalno i neformalno, stvarajući u javnosti sliku da je on štetočina i izdajnik i da bi bilo junački i herojski eliminisati ga, ubiti ga”.

“Konačno su to uspeli 12. marta 2003. To im nije bilo dovoljno pa u svim narednim godinama se trude da omalovaže i obezvrede sve što je uradio, a da inspiratore i nalogodavce ubistva sakriju pod tepih”, navodi Filipović Đinđić.

Podseća da je i zajedno sa svojom majkom, uz podršku advokata Srđe Popovića, podnela krivičnu prijavu u želji da se otkrije politička pozadina ubistva i da se bar neki saučesnici i pomagači kazne.

“Već duže vreme isti oni koji su kreirali javno mnjenje 2002. i 2003. likuju i trude se da prikažu da je Zoranovo ubistvo bio legalan i legitiman čin. Neki drugi ih svojim ćutanjem podržavaju u tome. Rezultat takve kampanje je i presuda , smatra Filipović Đinđić.

Umesto komentara o presudi, sestra ubijenog premijera nudi tri pitanja za nadležne i javnost:

1) Mogu li da zamisle kako bi se sada provela neka policijska jedinica koja bi svojom voljom u znak protesta vozilima i oružjem zaprečila auto-put? Da li je moguće to zamisliti u bilo kojoj civilizovanoj državi?

2) Da li je moguće da su malinari pre oko mesec dana blokadom puta u Prijepolju više ugrozili državu nego tada JSO i zašto niko od aktuelne vlasti nije rekao da je to opravdano i legitimno?

3) Da li se ovom presudom daje pravo vojsci i policiji da kad god budu smatrale da su im ugrožena neka sindikalna prava, izvedu svoje pripadnike pod oružjem tamo gde se njima sviđa?

Filipović Đinđić ističe da je od 2003. u velikoj žaloisti, ali ponosna na svog bratza i na sve što je radio.

“Da sam u pravu potvrđuju hiljade poruka, poklona, cvetova, sećanja koje u proteklih 15 godina zatičem na njegovom grobu od ljudi koji misle isto ili slično kao on. Istovremeno još tužnije je pošto su mnoge poruke opraštanja zbog odlaska iz zemlje jer nemaju uslove ovde da ostanu, a radi se o najboljima među njima”, zaključuje sestra premijera Đinđića.