Oni svakog jutra odu na posao i obavljaju posao od javnog značaja, vredno i požrtvovano. Da nema njih, građani južne Srbije ne bi bili objektivno informisani o temama iz njihovog okruženja. Primili su brojne nagrade i priznanja profesije. Znamo ih i po tome što su jedan od retkih primera lokalnog medija u Srbiji koji je preživeo.

Ujedno, oni su i primer jednog od paradoksa Srbije – a to je da što smo bliži EU to smo od nje sve dalji.

Tu surovu realnost nameću, pre svega, institucije u Srbiji koje čine da se građani Srbije pred njima osećaju poniženo i poraženo.

Takva je situacija i sa medijima, koji su postavljeni na svoje mesto – kao suprotstavljena strana državi, kao neprijatelj koga treba držati pod kontrolom i što dalje od Kabineta.

Ne mogu se za stanje u medijima okriviti mediji, kada je ono direktna posledica ponižavanja demokratije i minimiziranja uloge institucija kao njenog ogledala. Novinari stalno kucaju na zatvorena vrata, probijaju glavom zidove, dovijaju se na razne načine da probiju blokadu koja se nameće i njima, ali i celokupnom društvu već decenijama.

Raznorazni uticaji – politički i ekonomski su kao omča o vrat uveliko ugušenim redakcijama, koja ih vuče na dno, dok se oni hvataju za svaku slamku. Zbog svega toga ne može da se govori o krivici medija zbog stanja u njima, jer veću odgovornost nose upravo oni koji sede za drugom stranom stola i drže moć u rukama.

Lekciju te moći su osetili novinari Južnih vesti. Možda je lakše zatvoriti oči pred situacijom jer ona nije u Beogradu i posle jednog dana coktanja i odmahivanja glavom zatrpati novim talasom kriza i skandala, ali Južne vesti su još nešto – velika opomena da oni koji imaju moć u rukama ne libe se i da je upotrebe i da ih nikakve EU integracije u tome neće sprečiti.

Jednostavno, Srbija još uvek nije tamo, u EU, ni glavom, ni duhom. Sve dok se ne budemo osećali kao građani EU, što nije uslovljeno članstvom u EU, pregovorima i poglavljima, bićemo zaglavljeni između sopstvenih nacionalizama i proganjani duhom prošlosti, zagledani u sopstvene granice.

Naravno, ne smemo zanemariti ono što najčešće doživljavamo kao tešku birokratiju. Otvaranje i zatvaranje poglavlja je proces kroz koji su prošle sve zemlje. Velika je pažnja usmerena na poglavlje 23 koje se tiče i nas, medija, a koje je ta slamka za koju se redakcije hvataju u sve težoj situaciji.

Za sada, međutim, institucije su zatvorene, pitanja se ignorišu, rad institucija koji plaćaju građani je u najvećoj meri tajna na bazičnom nivou, pravosuđe je podeljeno i utišano, jer trag koji vodi do njega otkriva podređenost politici.

I sve se to konstatuje i izveštajima EU o progresu Srbije, što svima daje nadu da neko iznad onih koji su iznad ipak beleži negativne poene i da će doći na red i mediji.

Tako postoji nada i da se zabeležio slučaj Južnih vesti i da će kolege uspeti da prevaziđu nedavnu demonstraciju moći i da njihov rad nije doveden u opasnost. Jer, to sigurno ne bi bilo po EU standardima, kojima deklarativno stremimo, a od kojih se toliko brzo udaljavamo.

Autorka je novinarka BIRN-a