Sličnosti grčkog i crnogorskog slučaja 1Foto: EPA-EFE/ BORIS PEJOVIĆ ( (Arhiva)

Zakon su pratile i prate polemike, protesti, i oštra podela između onih koji ga podržavaju i onih koji mu se protive. Stavovi dve strane su, kao i u većini slučajeva na ovim prostorima, potpuno suprotstavljeni i čini se nepomirljivi.

U momentu pisanja ovog teksta objavljena je vest da je predsednik Crne Gore potpisao Zakon o slobodi veroispovesti. Ostao je još poslednji korak da se Zakon objavi u Službenom listu Crne Gore i da stupi na snagu. Možemo sa velikom dozom sigurnosti pretpostaviti da će se debata o zakonu preseliti u Ustavni sud Crne Gore.

Moguće je da će se ovo pitanje u dogledno vreme naći i pred Evropskim sudom za ljudska prava. U uzburkanoj atmosferi, pravna argumentacija nije bila u prvom planu, ali će se usko stručna pitanja u žižu vraćati što vreme bude dalje odmicalo.

U ovom tekstu bavimo se isključivo pitanjima mogućeg uticaja odredaba iz čl. 62, 63 i 64 zakona na pravo na imovinu koje je proklamovano u članu 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Navedene odredbe (predloga) zakona glase:

Član 62

Vjerski objekti i zemljište koje koriste vjerske zajednice na teritoriji Crne Gore koji su izgrađeni, odnosno pribavljeni iz javnih prihoda države ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine, i za koje ne postoje dokazi o pravu svojine vjerskih zajednica, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina.

Vjerski objekti koji su izgrađeni na teritoriji Crne Gore zajedničkim ulaganjima građana do 1. decembra 1918. godine, a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina.

U pogledu postojanja dokaza o činjenicama iz st. 1 i 2 ovog člana primijeniće se dokazna sredstva i pravila dokazivanja u skladu sa Zakonom o upravnom postupku i supsidijarno Zakonom o parničnom postupku.

Član 63

Organ uprave nadležan za poslove imovine dužan je da, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, utvrdi vjerske objekte i zemljište koji su u smislu člana 62 ovog zakona državna svojina, izvrši njihov popis i podnese zahtjev za upis prava državne svojine na tim nepokretnostima u katastar nepokretnosti.

Organ uprave nadležan za poslove katastra dužan je da upis zahtjeva iz stava 1 ovog člana izvrsi u roku od 15 dana od dana podnošenja zahtjeva, o čemu, bez odlaganja, obavještava vjersku zajednicu koja koristi objekte i zemljište iz stava 1 ovog člana.

Član 64

Po pravosnažnosti odluke kojom se vrši upis prava državne svojine u katastar nepokretnosti u skladu sa članom 62 st. 1 i 2 ovog zakona, vjerska zajednica nastavlja sa korišćenjem objekata i zemljišta koji su predmet upisa do odluke državnog organa nadležnog za odlučivanje o državini, korišćenju i raspolaganju ovim objektima i zemljištem.

Interesantno je da su ovako važne odredbe svoje mesto našle u prelaznim i završnim odredbama zakona. Gde god se, međutim, one u zakonu nalazile, njihove posledice su izuzetno značajne i zbog toga smo se opredelili da se osvrnemo upravo i samo na njih. Član 1 Protokola 1. uz Evropsku konvenciju predviđa sledeće: Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.

Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbjedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Slučaj koji se može smatrati relevantnim za našu temu, a koji je odlučen pred Evropskim sudom za ljudska prava bio je slučaj Holy Monasteries v. Greece (Brojevi predstavki 13092/87 i 13984/88, presuda od 9. decembra 1994. godine). Okolnosti slučaja bile su sledeće:

Osam manastira je podnelo predstavke protiv Grčke 1987. godine i 1988. godine zbog povrede prava na imovinu, ali i povrede prava zagarantovanih članovima 6, 9, 11, 13 i 14 Konvencije.

Manastiri koji su osnovani između IX i XIII veka stekli su značajnu imovinu i to naročito donacijama prikupljenim pre stvaranja grčke države 1829. godine, s tim što je značajan deo te imovine oduzet tokom prvih godina države Grčke.

Sami manastiri su poklanjali čitave posede državi ili pojedincima.

Druga kategorija je obuhvatala imovinu koja se smatrala neophodnom za potrebe manastira, uzimajući u obzir broj njegovih članova i njegovu istorijsku vrednost kao mesto hodočašća i oni su navedeni u dekretu koji je usvojen na predlog ministra za obrazovanje i verska pitanja.

Odgovornost za „imovinu koja bi trebalo da se zadrži“ je bila data manastirima i njeno sprovođenje je regulisano dekretom iz marta 1932. godine.

NJime je predviđeno da se prihodi koji potiču od samog manastira koriste za njegovo unapređenje (saniranje gubitaka, popravke i održavanje zgrada i unapređenje obrazovnih svrha). Odgovornost za upravljanje „imovinom koja treba da se realizuje“ bila je preneta na Kancelariju za upravljanje crkvenom imovinom (KUCI).

Ustav iz 1952. godine je ovlastio državu da ekspropriše zemljište u korist siromašnih poljoprivrednika i stočara u periodu od tri godine od stupanja na snagu.

Međutim, u skladu sa prelaznom odredbom Ustava, Grčka pravoslavna crkva i država su sklopile sporazum po kojem se država odrekla svojih prava iz Ustava koja se odnose na eksproprijaciju ili prinudni zakup imovine grčke crkve. Sporazumom je predviđeno da će crkva i manastiri preneti 4/5 svog poljoprivrednog zemljišta i 2/3 zemlje svojih pašnjaka, a zauzvrat bi dobili trećinu stvarne vrednosti te imovine.

Nakon što je donošenje ovog zakona izazvalo oštru reakciju grčke crkve, održan je niz sastanaka Vlade i Sinoda koji su rezultirali sporazumom prema kojem će manastiri deo svoje imovine preneti državi. Sinod je zaključio sporazum sa državom 1988. godine nakon čega je 149 manastira (među kojima i neki od aplikanata) prenelo na državu svoje poljoprivredno i šumsko imanje; 47 manastira je navelo da nema nikakvu imovinu koja bi potpadala pod onu predviđenu sporazumom.

Parlament je ratifikovao sporazum u članu 1 Zakona br. 1811/1988 kojim je predviđeno da će se upravljanje gradskom imovinom manastira koje nisu strane sporazuma vratiti Sinodu grčke crkve, dok će se na ostatak imovine tih manastira primeniti odredbe zakona 1700/1987.

Prema Sporazumu, manastiri su morali da prenesu svo svoje poljoprivredno i šumsko zemljište, osim onog u krugu od 200 metara; mora se tražiti mišljenje manastira pre nego što se u njihovoj blizini oforme ustanove, restorani ili poslovni objekti. Manastiri su ovlašćeni da zadrže deo svoje prvobitne imovine, pod uslovom da ukupna površina zadržanog zemljišta ne prelazi 500.000 kvadratnih metara šume ili 200.000 kvadratnih metara poljoprivrednog zemljišta i 20% zemljišta upotrebljivog za turističke svrhe.

Grčkoj crkvi je dodeljeno 40% zemlje koja je uključena u urbanistički plan razvoja nakon 1952. godine. Konačno, zemljište koje je u vlasništvu manastira na osnovu pravnog akta, testamenta ili poklona je izuzeto iz prenosa.

Pojedini manastiri su tvrdili da je ovaj Sporazum ništav iz više razloga: (1) sklopio ga je Sinod kao administrativno telo crkve, bez ikakvog pravnog kapaciteta; (2) nadbiskupi i mitropoliti koji su učestvovali u izradi sporazuma nisu bili statutarni predstavnici Sinoda; (3) da parcele zemljišta koje bi trebalo preneti državi nisu precizno ograničeni, ne pominje se njihova lokacija, površina ili granice; (4) grčku državu nije zastupao statutarni zastupnik…

U sudskom sporu koji je vođen pred sudom u Atini, tužba jednog od manastira je odbijena, a ova presuda je potvrđena u drugostepenom postupku. Sud je konstatovao da su manastiri uspostavljeni mnogo pre stvaranja grčke države i da su tokom vekova nagomilali značajnu nepokretnu imovinu.

Nesumnjivo je da su vlasničke isprave iz vremena vizantijske ili otomanske imperije izgubljene ili uništene.

U kontekstu tog i takvog zemljišta koje je u posedu aplikanata toliko dugo, čak i ako nije bilo zakonitog vlasništva, period držanja u posedu je bio dovoljno dug, da bi se aplikanti mogli osloniti na održaj, kako u pogledu države, tako i u pogledu trećih lica do momenta kada su sporni zakoni stupili na snagu.

Vlada se oslonila na činjenicu da nijedan od aplikanata nije morao da prenese imovinu na državu, niti su dobili nalog za iseljenje, a uzimajući u obzir Sporazum Sinoda i Vlade, nesporno je da zakon br. 1700/1987 ostaje samo mrtvo slovo na papiru.

Međutim, Sud je ukazao da nijedan od manastira nije potpisao ovaj Sporazum, shodno čemu se pomenuti zakon odnosi na njih, dok okolnost da još uvek nije izdat nalog za deložaciju ne mora da znači da to neće biti učinjeno, posebno imajući u vidu sudske presude u Grčkoj koje su i dalje bile na snazi.

Na osnovu svega iznetog, Sud je zaključio da je došlo do mešanja u pravo na imovinu aplikanata.

Sličnosti u postupanju grčkog i crnogorskog zakonodavca nesumnjivo ima.

I predmet Svetih manastira i situacija sa imovinom SPC u Crnoj Gori odlikuje kompleksno činjenično stanje koje se odnosilo na rešenje pitanja vlasništva nad manastirima i crkvama.

Imovina je u oba slučaja stvorena u daljoj prošlosti, a svakako mnogo pre donošenja zakona koji pretenduju da reše pitanje svojine nad tom imovinom.

Relevantni zakoni (i grčki i crnogorski) propisuju da će, ukoliko crkve ne dokažu da su stekle pravo svojine na imovini u skladu sa načinima predviđenim zakonima usvojenim nekoliko desetina ili stotina godina nakon sticanja imovine, kao vlasnik te imovine biti upisana država.

U obe situacije (i grčke i crnogorske) se, u biti, faktički uspostavlja prezumpcija da imovina pripada državi, dok je na crkvama da pokušaju da je ospore.

Autor je advokat

Ceo tekst možete pročitati na https://mihailolawblog.wordpress.com

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.