Zašto je važno što ranije prepoznati decu sa razvojnim smetnjama

Među stručnjacima koji su učestvovali na ovom događaju bile su i strane ekspertkinje, predstavnice Evropske asocijacije za rane intervencije EURLYAID Ana Marija Serano i Merilin Espi-Šervint. One su za Danas govorile zašto je važno što ranije prepoznati decu koja imaju razvojne smetnje, kako osnažiti roditelje da pomognu deci, i koji su najdelotvorniji načini pomoći.

– U proseku, dete dobije podršku u prve tri godine života. Veoma je važno da postoje skrining testovi u domovima zdravlja, koji su najčešće prvo mesto gde roditelji odvode dete, a koji mogu da ukažu na razvojne probleme. Što pre otkrijemo problem, bolje rezultate postižemo. Kada se uoči problem, postoji sklonost da se umesto momentalne reakcije bira pristup hajde da sačekamo i vidimo šta će se desiti. Međutim, prve godine života su izuzetno važne kada govorimo o razvoju mozga. Tako da pristup hajde da sačekamo znači da gubimo dragoceno vreme tokom koga se mozak deteta razvija i tokom koga ima najveću potencijal da uči i da se menja. Istovremeno, gubimo dragoceno vreme u pogledu osnaživanja porodice – ističe Merilin Espi-Šervint.

Po rečima sagovornica Danasa, porodica se često oseća izgubljeno kada dete dobije dijagnozu. Dodatan teret za roditelje predstavlja činjenica što moraju da lutaju od stručnjaka do stručnjaka koji im pružaju različite ponekad kontradiktorne informacije.

Cilj modela rane intervencije, koji je pre svega orijentisan ka porodici i zasnovan na rutinama i dnevnim aktivnostima porodice, jeste da na jednoj strani olakša borbu roditelja da pomognu svom detetu, a na drugoj da pruži najbolje moguće okruženje za dete kako bi se razvojne poteškoće prevazišle ili ublažile posledice.

Kada govorimo o sistemu rane intervencija ovaj Model je intersektorski tj. uključuje stručnjake iz tri sistema – zdravlja, predškolskog vaspitanja i obrazovanja i socijalne zaštite i transdisciplinaran odnosno podrazumeva da svi stručnjaci iz svoje perspektive osnažuju jednog člana tima koji odlazi u porodicu i pruža podršku detetu i porodici.

– Model rane intervencije je jedan proces. Na početku tog procesa stručnjaci postavljaju pitanja kako izgleda svakodnevni odnos deteta i roditelja, šta su poteškoće, kako se život roditelja promenio od kada su dobili dete. U sledećim koraku stručnjaci zajedno za roditeljima osmišljavaju plan rada sa detetom – objašnjava Merlin Espi-Šervint.

Na njene reči se nadovezuje Ana Marija Serano ističući da je ključ modela rane intervencije da roditeljima vrati osećaj kontrole.

– Kada dete dobije dijagnozu, roditelji imaju utisak da su izgubili tlo pod nogama. Kroz zajedničko planiranje sa stručnjacima, roditeljima se vraća osećaj kontrole nad onim što se dešava. To im onda uliva samopouzdanje da mogu da izađu na kraj sa svim što dijagnoza nosi sa sobom – dodaje Ana Marija Serano.

Sagovornice Danasa smatraju da je veoma važno da roditelji u procesu rane intervencije dobiju istaknutu ulogu. Stručnjaci posećuju porodice kod kuće, ali intervencija i rad sa detetom se zapravo odigrava između tih poseta.

– Istraživanja pokazuju da deca najbolje uče kada rade stvari koje vole sa ljudima koje vole. Dete tako konstantno dobija priliku da uči u okviru svoje porodice. Ova vrsta intervencije stoga daje mnogo bolje rezultate nego rad u ustanovi sa terapeutom jednom ili dva put nedeljno po sat vremena – smatra Merlin Espi-Šervint.

Istovremeno, Ana Marija Sorano objašnjava da iako stručnjaci tokom poseta pružaju roditeljima različite informacije oni im ne nameću šta da rade.

– U osnovi svega je da stručnjaci i roditelji zajedno traže rešenje za određeni problem uvažavajući sve specifičnosti porodičnog okruženja. Ideja je da se nađe odgovor na pitanje kako omogućiti detetu da učestvuje u porodičnim aktivnostima. Deca uče kroz sopstvenu aktivnost. Ako detetu ne dozvolite da bude aktivno uključeno u neku aktivnost, ono neće usvojiti nove veštine. Terapija u ustanovama podrazumeva da dete radi sa nekim stručnjakom u zatvorenoj prostoriji. Roditelji ne znaju šta se dešava u toj prostoriji i stoga ne mogu ni da nauče kako da pomognu detetu u svakodnevnom životu – ističe sagovornica Danasa.

– Istraživanja takođe pokazuju da je delotvornije kada porodica primarno radi sa jednom osobom a ne sa nizom različitih specijalista. Izuzetno je stresno za roditelje kada jednog dana treba da posete jednog specijalistu, sledećeg dana drugog i tako dalje. Pogotovu ako specijalisti govore različite stvari. U ovom modelu takođe postoji tim specijalista, ali postoji i jedna osoba koja prihvata sve poruke tih specijalista i prenosi ih porodici kada odlazi u kućne posete – dodaje Merlin Espi-Šervint.

Sagovornice Danasa se slažu da je jedan od najvećih izazova sa kojim se susreću u primeni modela rane intervencije koji u fokus stavlja porodicu a ne stručnjaka, to što se od stručnjaka u razvojnim savetovalištima, u vrtićima i centrima za socijalni rad očekuje da promene pristup „stručnjak najbolje zna“ kakva podrška treba porodici i da se u većoj meri oslanjaju na stvarne zabrinutosti porodice u vezi razvoja njihovog deteta, na potrebe i prioritete porodice.

– Stručnjaci su usvoji jedan medicinski pristup po kome dete koje ima razvojnih problema odlazi u ustanovu u kojoj se sa njim radi. Na taj način dete je odvojeno od porodice. Tako da je jedan od najvećih izazov kako promeniti pristup među zdravstvenim radnicima i uputiti ih ka modelu u kome porodica igra aktivnu ulogu – zaključuje Merlin Espi-Šervint.

Prvi znaci autizma

„Mnogi znaci autizma se pojavljuju pre prvog rođendana i podrazumevaju da dete ne odgovara na svoje ime, ne pokazuje predmete, ne ostvaruje kontakt očima, nije zainteresovano za društvenu interakciju. Tako da dijagnoza autizma može biti uspostavljena već oko 14-15. meseca“, objašnjava Merlin Espi-Šervint.