Da li smo spremni za liberalizaciju naftnog tržišta?

Od 1. januara 2011. prestala je da važi Uredba o zabrani uvoza naftnih derivata u Srbiju. Njenim donošenjem, u februaru daleke 2001. godine, završena je faza nekontrolisanog uvoza, koji je cvetao u vreme sankcija i rata. Zaveden je određen red u naftni sektor, najviše u pogledu njegove sigurnosti kao značajnog izvora javnih prihoda. Uvođenje Uredbe trebalo je, takođe, da dâ vremena državnom NIS-u da izvrši obnovu i modernizaciju domaćih rafinerija, do čega, svedoci smo, još nije došlo, ali je, istovremeno, osnažen decenijski državni monopol u oblasti nafte i prometa naftnih derivata, što je znatno usporilo tranziciju domaćeg naftnog sektora.

Ulaganja u naftnu privredu Srbije u uslovima važenja Uredbe nisu ni izdaleka bila atraktivna, iako je delatnost propulzivna u svetskim razmerama. Svetske kompanije su zbog toga veoma oprezno ulazile na srpsko tržište, najviše izviđački. Velike zapadne naftne kompanije, kao što su Šel, Britiš petroleum, Ekson petroleum ili italijanski Agip i francuski Total, nisu ni pokušavale da učestvuju u mešanju karata u Srbiji.

Kada je Uredba uvedena, u Srbiji je operisao državni NIS, koji je sa svoje dve maloprodajne mreže, Jugopetrol i NAP, pokrivao oko 80 odsto domaćeg tržišta, dok je ostalih 20 odsto tržišnog učešća držao društveni Beopetrol, ustvari postjugoslovenski precedirana INA Srbija. Tokom devedesetih, struktura u naftnom sektoru dopunjena je sa nekoliko stotina privatnih benzinskih stanica, koje su nicale kao rezultat uvoznog haosa. Pokrivajući postojeće tržišne gepove, novonastala mreža benzinskih stanica, međutim, bitno je doprinela širenju i fleksibilnosti domaćeg tržišta naftnih derivata.

Danas, kada je Uredba prestala da važi, zatečeno tržište je podeljeno na tri bloka: prvi, najjači, koga čine ruske kompanije, Gasprom i Lukoil, koje „drže” NIS i Beopetrol, dok su druga dva u nastajanju i grčevitom nastojanju da ne ostanu autsajderi. Dve ruske kompanije zajedno imaju mrežu od oko 650 benzinskih stanica. Isto koliko i novoformirani kartel domaćih privatnika Udruženje „Benzinske stanice Srbije”, ako bi se uopšte mogao održati. Treći blok čine austrijski OMV, mađarski MOL i grčki YU-Eko, koji su nedavno napravili okrugli sto, ali koji zajedno nemaju više od 120 benzinskih stanica. Na tržištu operiše i nekoliko domaćih veleprodajnih naftnih kartela, kao što su AD Nafta, Speed, Haftahem i Avia-Petrobart, koji uglavnom imaju nestabilne franšizne mreže i koji nastoje da za sebe i svoje izvore uvoza vežu deo mreže privatnih pumpi.

Ovakva struktura naftnog sektora najbitnije će opredeljivati tržište naftnih derivata u Srbiji u 2011, u uslovima kada je država već na početku uskratila propise na koje su učesnici u getoiziranom tržištu toliko navikli. Cene naftnih derivata, u nedostataku Uredbe o maksimiziranim cenama, dikitiraće upravo ovakva tržišna struktura u kojoj će polu-državni ruski NIS voditi, svakako, i dalje glavnu reč. Pretenciozno nazvana, druga dva bloka, ovog momenta uopšte nisu u stanju da pariraju NIS-u. Blok ino-kompanija, prosto zato što ima znatno manju maloprodajnu mrežu, a blok okupljen oko Udruženja „Benzinske stanice Srbije” zato što, tradicionalno srpski, još ne uspeva da prepozna minimum zajedničkih interesa. Očigledno je da će do toliko očekivanog pada cena goriva u Srbiji doći onda i onoliko koliko i kada to NIS bude smatrao za korisno. To je vidljivo već danas, kada je aktuelan NIS-ov novogodišnji paketić. Na godišnjem nivou verovatna je tendencija blagog pojeftinjenja, pre svega imajući u vidu da se ne očekuje neprijatan rast cena sirove nafte na svetskom tržištu, koja sada iznosi oko 92 dolara za barel. Drugi faktor, koji ide u prilogu tendencije smanjenja cena goriva jeste perspektivno jačanje druga dva naftna bloka, što će svakako zaoštriti konkurenciju i delovati smirujuće na domaće tržište. Međutim, u 2011. godini oba ova faktora imaće dejstvo na snižavanje cena onoliko koliko Narodna banka bude uspevala da održi kurs dinara stabilnim. A to neće biti nimalo lako.

Osnovna karakteristika post-uredbskog tržišta jeste značajna liberalizacija uvoza. Ona, međutim, nije potpuna, jer naftni derivati koji nisu evropskog kvaliteta, kao što je dizel D-2, neće i dalje moći da se uvezu. Dizel gorivo D-2 ima u Srbiji još značajno učešće u potrošnji, bar 20 odsto, jer srpska privreda u tranziciji i krizi (građevinska industrija, poljoprivreda, transportne kompanije, elektroprivreda), kao glavni potrošač, uglavnom nije izvršila modernizaciju svog mašinskog parka. Kao ni osiromašeno stanovništvo: mnogi još voze Golf dvojku i ne znaju kada će doći do boljih kola. Dakle, NIS će, iz nerenovirane rafinerije u Pančevu, i dalje sasvim diktirati tržište D-2, dok god ono postoji, pa ovde ne treba ni očekivati značajnije snižavanje cena.

Pozitivan efekat liberalizacije uvoza značajno će se osetiti u ponuđenoj lepezi benzina i dizela evropskog kvaliteta, koji će biti uglavnom uvozni, bar do kraja 2012. godine. Ministarstvo za energetiku je 24. decembra propisalo da će se na domaćim pumpama od nove 2011. godine moći prodavati četiri vrste bezolovnog benzina (evro BMB 98, evro premijum BMB 95, BMB 98 i premijum BMB 95), kao i euro-dizel sa ispod 10 ppm sumpora (manje od 10 mg sumpora po litri). Njima će biti zadovoljene potrebe vlasnika automobila i komercijalnih vozila sa motorima E-3, E-4 i E-5, kojih je u Srbiji sve više.

Ovi derivati, iz više uvoznih izvora i povećanom ukupnom ponudom, svakako će se povoljnim cenama takmičiti za naklonost kupaca i ovde treba očekivati glavne efekte konkurencije na sniženje cena.

Medutim, efekti liberalizacije uvoza na snižavanje cena uvoznih naftnih derivata ostaće ograničeni, bar u prvo vreme, iz nekoliko razloga: relativno nerazvijeno tržište novih vrsta derivata, dosta strogi uslovi za dobijanje uvoznih licenci koji će skresati broj mogućih uvoznika, nespremnost domaćih veleprodaja da promptno reaguju na zakasnele propise o liberalizaciji, nenaviknutost domaćih operatera (benzinskih stanica) na liberalno tržište i nemaksimizirane cene. Mora se uzeti svakako u obzir i činjenica da će dobar deo BMB i dalje dolaziti iz monopolizovanog NIS-a. Najzad, ne treba zaboraviti da se radi o derivatima koji su i inače skuplji. Sve u svemu, efekti većeg kvaliteta goriva biće izraženiji nego cenovni efekti. Povoljnost dobrog kvaliteta (i asortimana) motornih goriva u ponudi, mogu, međutim, dobrim delom uticati na amortizovanje nezadovoljstva potrošača visokim cenama.

Treće, najveći ograničavajući faktor sniženja cena goriva, značajno fiskalno zahvatanje države kroz akcize, poreze i takse, iz poznatih razloga održavanja budžetske i opšte ekonomske ravnoteže, ostaće na snazi i u ovom obimu bar u dogledno vreme. Sve navedene igrarije sa cenama mogu izgledati beznačajno u poređenju sa promenama u strukturi maloprodajne cene. Država će se i inače teško odreći ovog prihoda, pa se jedino može očekivati dugoročna tendenecija pada učešća akciza u ceni goriva, u uslovima stabilne ekonomije. A to treba dočekati.

Jedan od bitnih izlaza ka povoljnijoj ponudi jeste povećanje tržišnosti naftnih derivata. Povoljni efekti liberalizacije uvoza neće biti ni izdaleka tako značajni ukoliko svi akteri, od uvoznika i veleprodavaca, preko operatera (benzinskih stanica) do krajnjih korisnika (potrošača) ne budu zadovoljni. To, pored povoljne cene za potrošača, zahteva i povoljnu maržu za neposredne dilere-benzinkse stanice. Godinama depresirana maloprodajna marža od četiri odsto trebalo bi da nađe adekvatno mesto u strukturi cene goriva, bar na nivou marže koja postoji u regionu (od 10 do 12 odsto). Postizanje održivih cenovnih odnosa zajedno sa liberalizacijom uvoza, mogu već na kratak rok da daju sinergički efekat koji se zove visokokvalitetna ponuda naftnih derivata, koja nije ograničena samo na povoljnu cenu. Tržište će, svakako, učiniti svoje, ali ono očigledno i dalje ostaje neperfektno, pa mu treba pripomoći.

Generalno, aktuelni scenario liberalizacije naftnog tržišta u Srbiji, ma koliko skrivan u nedoumicama, na brzu ruku donesen, zakasneo i nedorečen, ima svoje nesumnjive i višestruke prednosti. Ovaj scenario za koji se država opredelila, međutim, pokazuje da je njena uloga na domaćem naftnom tržištu i dalje sudbonosna za sve. Razgradnja državnog monopola, koji u Srbiji postoji od kada je nafta počela da se primenjuje, a koja je počela delimičnom liberalizacijom uvoza krajem 2005. godine, može se uskoro pokazati prividnom. Trebaće, međutim, vreme da ono što se nazire opovrgne ili dokaže, odbaci ili iskoristi.

Autor je generalni sekretar Udruženje „Benzinske stanice Srbije”