Nemačka diktira tempo reformi

Pre godinu dana, najjači izazov pred kojim su se našle zemlje u zoni evra bio je slab ekonomski rast. Ali ispostavilo se da je 2006. bila uspešna godina, budući da je neočekivani rast izvoza podigao i nivo unutrašnje potražnje. Nemačka, najveća ekonomska sila unutar evro zone, zabeležila je dramatičan preokret, odnosno godišnji rast GDP od 2,7 odsto. Nemački preporod doprineo je i tome da rast unutar zone evra bude manje ujednačen, jer se ispostavilo da u ekonomskom smislu Nemačka brže napreduje od Francuske i Italije. Nemačka je taj cilj dostigla zahvaljujući, pre svega, restrukturiranju korporativnog sektora. Od 2001. do 2005. godine u Nemačkoj se odigravala „tiha revolucija“. I dok su se posmatrači i komentatori fokusirali na spor rast, iza kulisa su se, uglavnom neprimećeno, odigravale važne promene. Bez fanfara, nemački radnici prihvatili su duže radno vreme bez povećanja naknade. To je omogućilo Nemačkoj da poveća konkurentnost svojih proizvoda na svetskom tržištu u odnosu na druge zemlje evro zone u kojima produktivnost nije zabeležila bum. Bilo je neophodno neko vreme kako bi se pokazali konkretni rezultati, ali već 2006. nemački izvoz i GDP rasli su brže nego u Francuskoj i Italiji.
Pre uvođenja evra, jaz u reformama između Nemačke i njenih velikih suseda nije predstavljao problem za Evropu. Valute država koje su zaostajale u reformama obično su depresirale u odnosu na nemačku marku, a dolazilo je i do smanjenja kamata. To sada nije moguće. Superiorna nemačka ekonomija dovela je evro i kamate do nivoa koji, iako odgovarajući za Nemačku, vrše pritisak na zemlje koje zaostaju. Vrednost evra koja odgovara nemačkom tržištu previsoka je za Francusku i Italiju. S druge strane, kamate koje odgovaraju Francuzima i Italijanima preniske su za Nemce. One koji zaostaju u reformama, poput Francuske, Italije i Portugala, Monetarna unija primorava da biraju između ubrzavanja reformi i permanentne stagnacije. To nije lak izbor. Čak i uz političku volju, ubrzavanje reformi predstavlja težak zadatak za koji je potrebno vreme. Čak je i dobro motivisanoj Nemačkoj bilo potrebno četiri godine da to učini. Ali ni permanentna stagnacija za zemlje poput Francuske, Italije i Portugala nije prihvatljiva. Hronična stagnacija je isuviše visoka cena koju treba platiti za uvođenje evra.
Političari oklevaju da se suoče s izborom između neprihvatljivog (trajne stagnacije), nezamislivog (odustajanja od evra) i teškog (reforme). Stoga beže u fantaziju. U Francuskoj, na primer, svi sadašnji predsednički kandidati veruju u nerealnu opciju koja podrazumeva ostanak u Monetranoj uniji, uz istovremeno potkopavanje nezavisnosti Centralne evropske banke (ECB). To je čist eskapizam, jer dozvolu za fundamentalne promene u Monetarnoj uniji treba dobiti od članica EU, a to je malo verovatno. Niti će se Žan Klod Triše, predsednik ECB uplašiti zbog francuskog pritiska da uvede mekšu monetarnu politiku. Triše je čvrst momak s dugom tradicijom odupiranja zahtevima francuskih političara. Nisu ga omekšali ni kada je, kao guverner, uspešno branio nezavisnost Francuske banke, a neće to učiniti ni sada.
Na januarskom sastanku Saveta guvernera ECB, na primer, Triše je doslovno najavio da će evropske kamatne stope biti povećane u martu, upravo pre francuskih izbora zakazanih za april. Predsednik ECB poslao je jasan signal -radiće uprkos političkom pritisku. Odlučujući faktor u Trišeovom shvatanju dužnosti je Mastrihtski sporazum, koji jasno kaže da je prvi cilj ECB stabilnost cena. Neki u Francuskoj – i to ne samo sa levice – žele da se to promeni. Jedna od ideja je da Evropski parlament definiše ciljeve ECB, na osnovama demokratskih izbora, iako Mastrihtski sporazum nije rezultat demokratskog procesa. Pokušaj da sa otme ECB i da se stavi na raspolaganje Evropskom parlamentu značio bi hronično niske kamate u Evropi i deprecijaciju evra. Francuska ne bi bila u redu za reforme, ali bi cenu platila Nemačka koja bi se suočila s neželjenin inflatornim pritiskom.
Taj predlog ilustruje kako jaz u reformama i neizbalansiran rast koji iz toga proizlazi, mogu oslabiti Evropu, huškajući partnere jedne na druge. Kako bi se zaštitila evropska kohezija kao i poboljšala ekonomska situacija, Francuska i Italija treba da ubrzaju reforme jer im nije u interesu da čekaju da ih Nemačka uspori. Ono što je teško bolje je od onoga što je neprihvatljivo. Ipak, dosad ima malo pokazatelja da će dve zemlje koje zaostaju u razvoju odgovoriti tom izazovu.