Odluka sudije Trgovinskog suda izazvala pometnju

Dok kompanija Verano motors uveliko prikuplja potrebnih 360 miliona evra, koliko je izlicitirala na aukciji za prodaju Robnih kuća Beograd, dilema da li je ta prodaja urađena po zakonu i dalje je prisutna. U Agenciji za privatizaciju tvrde da je postupak prodaje urađen u skladu sa Zakonom o stečaju ali pometnju su izazvale dve presude Trgovinskog suda u Beogradu, u kojima je konstatovano da Robne kuće Beograd nisu vlasnik zgrada u Knez Mihailovoj ulici broj 5, 41 i 45 i odredio privremenu meru zabrane otuđenja ili opterećenja tih nepokretnosti. Prvu presudu, koja je objavljena samo nekoliko dana uoči licitacije (tačnije, 25. oktobra), Viši trgovinski sud oborio je već narednog dana. O drugoj, istovetnog sadržaja, koja je doneta 10. decembra, Viši trgovinski sud tek će odlučivati, pošto je žalbu na nju Agencija za privatizaciju podnela 20. decembra. Da konfuzija bude veća, stečaj Robnih kuća Beograd vođen je pred Trgovinskim sudom u Beogradu, gde je i doneta odluka o prodaji te kompanije.

Nedodirljiva

Presudu kojom je utvrđeno da Robne kuće Beograd nisu vlasnik zgrada br. 5, 41 i 45 u Knez Mihailovoj ulici, i odluku o određivanju privremene mere zabrane otuđenja ili opterećenja te nepokretnosti, donela je sudija Trgovinskog suda u Beogradu Marica Đukić. Kako Danas nezvanično saznaje, reč je o sudiji protiv koga je Nadzorni odbor Vrhovnog suda Srbije podneo zahtev Velikom personalnom veću tog suda za razrešenje zbog nezakonitog vođena spora koji je protiv Centroproizvoda pokrenula grupa malih akcionara. Spor je kroz stalna odlaganja ročišta trajao gotovo tri godine, da bi na kraju bilo utvrđeno da mali akcionari ne raspolažu dovoljnim brojem akcija za vođenje postupka. Legitimnost za pokretanje postupka, kažu stručnjaci, utvrđuje se na prvom ročištu jer je to uslov da se spor pokrene, na šta su advokati Centroproizvoda ukazivali.

Spor povodom prodaje Robnih kuća Beograd u stečaju, pokrenuo je naslednik bivšeg vlasnika zgrade u Knez Mihailovoj ulici, Mladen Komadinić koji je tužio Agenciju za privatizaciju zato što, između ostalog, nije utvrdila udeo državne imovine u stečajnoj masi preduzeća Robne kuće Beograd.
– Protiv pojedinaca u Trgovinskom sudu u Beogradu i Višem trgovinskom sudu podneli smo niz krivičnih prijava zbog načina na koji je vođen spor u vezi sa utvrđivanjem vlasništva nad spornim zgradama u Knez Mihailovoj ulici, a tužićemo i odgovorna lica u Agenciji za privatizaciju zbog ignorisanja činjenica koje su relevantne za utvrđivanje imovine Robnih kuća Beograd. Mi smo u sporu koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu dokazali da su tri objekta u Knez Mihailovoj ulici nacionalizovana i po tom osnovu postala vlasništvo Republike Srbije, koja je, potom, tu imovinu ustupila Robnim kućama na korišćenje. Kada je društveno preduzeće RK Beograd postalo akcionarsko društvo, uz odluku o statusnoj promeni doneta je i odluka o prenosu vlasništva. Na osnovu toga izvršen je upis u zemljišne knjige, iako ne postoji odluka o prenosu vlasništva između države i RK Beograd niti postoji ni dokaz da su te nepokretnosti plaćene. U imovinsko pravnim odnosima važi princip da niko ne može na drugoga da prenese više prava nego što ih sam ima, ali se tokom transformacije preduzeća Robnih kuća o tome nije vodilo računa – kaže za Danas Komadinić.
On podseća na nedavnu izjavu pomoćnika direktora Direkcije za imovinu, Srboljuba Panića, koji tvrdi da nacionalizovana imovina ne može biti predmet prodaje stečajnog dužnika, ali naglašava da pitanje povraćaja imovine nije osnova spora koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu.
– U postupku koji je poveden, nisam nastupio kao naslednik bivšeg vlasnika zgrade u Knez Mihailovoj broj 5, nego kao građanin Srbije koji zahteva da se utvrdi udeo državne imovine u stečajnoj masi Robnih kuća Beograd. U više navrata je to zahtevano od Agencije za privatizaciju i Trgovinskog suda u Beogradu, u jednom trenutku sa istim zahtevom javila se i Direkcija za imovinu, pa i Republičko javno pravobranilaštvo, ali su iz nepoznatih razloga odustali, a ja sam uveren da su to uradili pod pritiskom. Suština je da postupak prodaje iz stečaja nije isti kao kada država oglasi prodaju svoje imovine, kada može da se postigne daleko veća cena. I Mreža za restituciju tražila je od Agencije za privatizaciju da zastane sa prodajom kako bi se utvrdila državna imovina, a predlagali smo i da se imovina Robnih kuća prodaje pojedinačno. Jer, ako se ima u vidu da se svi prodajni objekti nalaze na najatraktivnijim lokacijama, sigurno je da bi bila postignuta bolja cena nego što je to bilo kroz prodaju Robnih kuća kao pravnog lica – kaže Komadinić.
On podseća da je Trgovinski sud u Beogradu, presudom od 10. decembra ove godine, utvrdio da Robne kuće Beograd u stečaju nisu vlasnik zgrada br. 5, 41 i 45 u Knez Mihailovoj ulici i da je određena privremena mera zabrane otuđenja ili opterećenja tih nepokretnosti. Komadinić naglašava i da je u istom predmetu Trgovinski sud u Beogradu, 25. oktobra doneo identičnu privremenu meru, ali da je ta odluka po hitnom postupku (tokom jednog prepodneva) ukinuta od strane Višeg trgovinskog suda. „Zbog toga sam podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je naložio kontrolu na osnovu koje je utvrđeno da u Višem trgovinskom sudu, koji radi po specijalizovanim većima, za predmet Robnih kuća Beograd nije doneto rešenje o formiranju posebnog statusnog veća za odlučivanje po žalbi. Predsednik Vrhovnog suda Srbije, Vida Petrović Škero obavestila je o tome podnosioca pritužbe i dodala da su zbog tog propusta preduzete zakonom predviđene mere“ ističe Komadinić.
U Višem trgovinskom sudu nisu mogli da komenatrišu dopis predsednika Vrhovnog suda Vide Petrović Škero jer ga, kako kažu, još nisu primili, ali su nam potvrdili da im je dostavljen izveštaj komisije Vrhovnog suda na koji su poslali odgovor.
– Viši trgovinski sud je jedan od retkih sudova koji radi po specijalizovanim većima, a formirano ih je četiri – veće za statusne sporove, za bankarske, za zaštitu autorskih prava i za sporove sa inoelementima. Presuda o kojoj je reč, spadala je u statusne sporove i prosleđena je u rad sudiji koji je predsednik tog veća. Problem je nastao zbog toga što 26. oktobra (petak), kada je žalba na spornu presudu stigla u Viši trgovinski sud, ni jedan sudija tog veća nije bio u sudu. Predmet je nosio oznaku „hitno“ što je bilo razumljivo ako se zna da je za 29. oktobar (ponedeljak) bila najavljena licitacija Robnih kuća Beograd, za koju se prijavilo desetak domaćih i inostranih kompanija koje su uplatile licitacionu garanciju od po 40 miliona evra. Postupajući sudija je, dakle bio u obavezi da sastavi veće i donese odluku. Na to ga obavezuje i Zakon o izvršnom postupku, kojim je određen rok od osam dana za rešavanje po žalbi, ali i „odmah“ u slučajevima kad je postupak hitan. Da je uradio drugačije, sudija bi mogao da bude optužen za odugovlačenje postupka što takođe podleže sankcijama. Ovakvo postupanje, inače, nije presedan u Višem trgovinskom sudu. Podsetiću da je 2005. godine, istog dana po prispeću žalbe, rešeno 16 predmeta, 2006. godine rešeno je 15, a u ovoj godini imali smo 17 takvih predmeta. Mislim, ipak, da je pravo pitanje u ovom slučaju kako se moglo dogoditi da sudija Trgovinskog suda donese nezakonitu presudu samo jedan radni dan pre najavljenje licitacije Robnih kuća, iako je odluka o prodaji doneta znatno ranije a objavljena u avgustu ove godine. Pri tom, donosi se nezakonita presuda kojom se, uz to, pridodaje i privremena mera zabrane prodaja imovine, iako je u slučaju Robnih kuća Beograd oglašena prodaja pravnog lica – kaže za Danas Radomir Lazarević, predsednik Višeg trgovinskog suda i dodaje da se u ovom slučaju postavlja i pitanje aktivne legitimacije tužioca da vodi spor, jer još nije uspostavljen zakonski okvir na osnovu koga bi bivši vlasnik bio proglašen naslednikom dela imovine Robnih kuća Beograd.
Advokat Vladimir Terzić smatra, takođe, da način na koji je Viši trgovinski sud formirao veće za odlučivanje po žalbi Komadinića, nije suštinska greška i da je opravdava hitnost postupka.