Srpski oružari se na velika vrata vraćaju na svetsku scenu

Kragujevački oružari su tada (u septembru 2003), u nameri da spasu što se spasti može, preuzeli vlast u svom preduzeću poručujući da „oni ne proizvode mleko i jogurt nego vojno naoružanje“, i tako sprečili zatvaranje ne samo Fabrike oružja već i cele Zastave. Bilo kako bilo, vojna i automobilska industrija postale su izvozni aduti na kojima će se, po svemu sudeći, bazirati budući ekonomski i privredni razvoj Srbije. Vojna industrija već sada beleži izvozne rezultate koji se mere stotinama miliona dolara, dok bi dolazak Fijata i oživljavanje proizvodnje automobila i rezervnih delova trebalo Srbiji da obezbedi devizni priliv od oko 1,5 milijardi dolara godišnje.

Izvozom srpskog oružja nedavno se bavio i londonski nedeljnik Ekonomist, koji piše o povratku vojne industrije Srbije na svetsko tržište, pre svega bliskoistočne zemlje i zemlje Severne Afrike. Prenoseći izjavu ministra odbrane Srbije Dragana Šutanovca, Ekonomist, između ostalog, navodi da je u 2010. srpska vojna industrija sklopila izvozne ugovore vredne 1,2 milijarde dolara, dok je godinu dana ranije od prodaje naoružanja i vojne opreme prihodovala 400 miliona dolara, ne računajući ugovore o transferu tehnologije u Alžir, takođe vredne 400 miliona dolara. Šutanovac je ukazao i na to da je Srbija veoma blizu potpisivanju ugovora vrednog 500 miliona dolara za izgradnju vojne bolnice u jednoj arapskoj zemlji (Libiji), kao i da se nada realizaciji aranžmana sa Kuvajtom – reč je o modernizaciji 149 tenkova M-84, odnosno poslu vrednom 400 miliona dolara.

Pred zaposlenima u vojnoj industriji je, dakle, krupan zalogaj i oni su, čini se, spremni da se suoče sa tim izazovom. U prilog tome govori podatak da gotovo sve fabrike iz ove grupacije (Zastava Oružje iz Kragujevca, Sloboda iz Čačka, Krušik iz Valjeva, Prvi partizan iz Užica, „Milan Blagojević“ iz Lučana i Prva iskra iz Bariča) rade punim kapacitetima kako bi zadovoljile zahteve inostranih kupaca. Valja, takođe, podsetiti da bez obzira na tvrdnju ministra Šutanovca o sve većoj prodaji sofisticiranih borbenih sredstava i oruđa na inostranom tržištu, osnovu izvoza srpske vojne industrije ipak čini streljačka i artiljerijska municija, kao i minsko eksplozivna sredstva. Tako je, recimo, fabrika Prvi partizan iz Užica već rasprodala ovogodišnju proizvodnju pešadijske i streljačke municije – Užičani, inače, municiju uveliko prodaju i na američkom tržištu. Sloboda iz Čačka veliki je izvoznik artiljerijske municije svih kalibara koju isporučuje kupcima u Iraku i Avganistanu pre svega, ali i u Americi, Kanadi i drugim zemljama. Značajan izvoznik je i valjevski Krušik koji kompletnu proizvodnju minsko-eksplozivnih sredstava plasira na inostranim tržištima, dok proizvođač baruta – fabrika „Milan Blagojević“ iz Lučana – više od polovine svoje godišnje produkcije izvozi u Bugarsku, koja je nakon ulaska u EU i NATO postala veliki prodavač naoružanja i vojne opreme na svetskom tržištu.

Zastava Oružje izvozi pešadijsko naoružanje (i lovačke karabine, pištolje i revolvere), mahom u Irak i Avganistan, ali i Jermeniju, Indoneziju, Jordan, Ameriku, Kanadu, Australiju, Novi Zeland i druge zemlje, ostvarujući devizni priliv od oko dvadesetak miliona dolara godišnje. To je, međutim, znatno ispod proizvodnih kapaciteta kragujevačke fabrike, pa se logično nameće pitanje: Zašto ovaj proizvođač vojnog naoružanja zaostaje u proizvodnji i plasmanu za ostalim fabrikama domaće vojne industrije? Stručnjaci bi rekli: Zato što Zastava, za razliku od Prvog partizana, Krušika, Slobode, „Milana Blagojevića“ i Prve iskre, proizvodi vojne puške, pešadijske i protivavionske mitraljeze, potcevne bacače granata i drugo naoružanje koje ima rok trajanja od nekoliko decenija. Jedna Zastavina puška, na primer, koja se na svetskom tržištu proda za 400 evra i traje decenijama, za vreme svog veka ispuca municiju vrednu deset hiljada evra. S druge strane vojno naoružanje je bilo, i ostalo, „politička roba“ koja se već dvadesetak godina na svetskom tržištu prodaje uz saglasnost SAD (ili švercerskim kanalima), što za posledicu ima stavljanje na „crnu listu“ pojedinih zemalja kojima se ne sme prodavati oružje. Zanimljivo je da jugoslovenska vojna industrija, krajem osamdesetih godina prošlog veka, naoružanje i vojnu opremu, u vrednosti od čak dve milijarde dolara godišnje, mahom prodavala zemljama Trećeg sveta, ali je to vreme prošlo. Ostale fabrike iz grupacije vojne industrije u boljoj su poziciji između ostalog i zbog toga što su streljačka i artiljerijska municija, čak i minsko-eksplozivna sredstva, potrošna roba. Osim toga, streljačka, pa i artiljerijska municija, nemaju tretman „političke robe“, pa je izvesno da će Prvi partizan, Sloboda i Krušik ove godine na svetska tržišta da izvezu proizvode u vrednosti od nekoliko stotina miliona dolara, dok Zastava, osim isporuka snajpera „crna strela“ u Jordan i Indoneziju, još nema nijedan ugovor o izvozu oružja.

Zastava Oružje, koja je trenutno najveći problem domaće vojne industrije, u nezavidnoj je situaciji i zbog toga što na domaćem tržištu godinama nije ostvarila značajniji plasman zato što Vojska Srbije nije naručivala novo naoružanje, dok je prodaja lovačkog oružja i oružja za ličnu odbranu bila zaustavljena visokim taksama i porezima. Sada se situacija donekle menja i na tom planu, te Vojska Srbije uskoro sa Zastavom treba da potpiše ugovore o ovogodišnjoj isporuci pušaka, mitraljeza i potcevnih bacača granata u vrednosti od 200 do 400 miliona dinara. S druge strane ima indicija da bi Zastavina fabrika na ime duga Srbije Libiji od 300 miliona dolara, mogla u tu zemlju da počne da izvozi pešadijsko naoružanje vredno 150 miliona dolara, čime bi kapaciteti kragujevačke fabrike bili uposleni u narednih nekoliko godina.

Ohrabrujuće zvuče i najave da bi srpska vojna industrija uskoro mogla da dobije posao modernizacije 149 tenkova M-84 koji su u Kuvajt izvezeni krajem osamdesetih prošlog veka. Tada je sa Kuvajtom potpisan ugovor o isporuci 200 tenkova M-84, ali su zbog raspada bivše SFRJ, isporučena 162 tenka. Zanimljivo je podsetiti da su u proizvodnji tenka M-84, koji je u okviru jugoslovenskog projekta pod nazivom „kapela“ pravljen po uzoru na ruske tenkove toga vremena, učestvovala preduzeća vojne industrije iz Hrvatske, Slovenije, BiH i Srbije. Nosilac posla bila je hrvatska firma „Đuro Đaković“ iz Slavonskog Broda koja je izrađivala šasiju i sklapala tenk. Motor je pravljen u Hrasnici kod Sarajeva, a topovska cev u Travniku, dok su pešadijski i protivavionski mitraljezi izrađivani u kragujevačkoj Zastavi. Otkovci, odlivci i gusenice pravljeni su u Sloveniji, gde je izrađivana i elektronika, a optička sredstva u bosanskoj firmi Zrak. Ukoliko ugovor o modernizaciji tenka M-84 bude potpisan, u taj posao će se, po svemu sudeći, uključiti sve firme koje su bile angažovane u njegovoj proizvodnji, što bi označilo početak obnove proizvodno-poslovne saradnje vojne industrije sa prostora bivše SFRJ.

Ambiciozni planovi

U Alžiru će, saznaje Danas, prema tehnologiji čačanske Slobode, biti izgrađena fabrika za proizvodnju artiljerijske municije, dok će drugi pogon za produkciju minsko-eksplozivnih sredstava biti napravljen po licenci valjevskog Krušika. Planirano je, takođe, da kragujevački Tehničko-remontni zavod, najveća ustanova tog tipa na Balkanu, u Alžiru gradi fabriku za remont municije i minsko-eksplozivnih sredstava. Treba podsetiti da je i osamdesetih godina prošlog veka jugoslovenska vojna industrija izvozila tehnologiju, odnosno gradila fabrike na Bliskom istoku, pre svega u Iraku gde je izgrađeno čak šest vojnih fabrika, od kojih je jedna – KOL 6 – napravljena po uzoru na Zastavinu Fabriku oružja.