Pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom o trećoj reviziji stend-baj aranžmana protekli su bez većih problema. Neke nedoumice odnosile su se samo na reformu penzijskog sistema na čemu MMF insistira. S druge strane, predstavnici MMF-a pohvalili su napore Vlade Srbije da racionalizuje državnu upravu i, po svemu sudeći, misija će biti okončana pozitivnim odgovorom.
To znači da će Srbiji biti omogućeno da povuče i treću tranšu aranžmana u iznosu od 319,3 miliona specijalnih prava vučenja koja je prema prvobitnom planu trebalo da bude realizovana 25. februara, ali će, zbog određenih kašnjenja, taj posao biti prolongiran do aprila 2010. godine.
Šta bi za Srbiju značilo eventualno prolongiranje odluke MMF-a na duži rok?
– Odbor izvršnih direktora svakako se neće sastajati pre kraja marta ili početka aprila 2010. godine da razmatra to pitanje. U međuvremenu će biti pripremljeni pismo o namerama i tehnički memorandum za šta je potrebno najmanje tri nedelje, tako da bi, u najboljem slučaju, Odluka MMF-a trebalo da stigne krajem marta. Hipotetički, ukoliko bi MMF prolongirao svoj odgovor na duži period, ili čak dao negativnu ocenu u vezi sa ekonomskom politikom Vlade Srbije, to bi loše uticalo na srpsku privredu, jer bi se time poslao veoma loš signal stranim investitorima. Osim toga, kreditni rejting bio bi ugrožen, a srpska ekonomija mogla bi da se suoči sa velikim odlivom kapitala. Moglo bi se dogoditi i da neto devizna aktiva, zbog učestalih intervencija NBS, padne na kritičan nivo koji ne bi mogao da se dopuni novom tranšom kredita MMF-a, a bila bi uskraćena i pomoć koju srpski budžet dobija iz fondova Evropske unije.
Najviše polemike, čini se, izazvala je reforma penzijskog sistema. Koji bi model najviše odgovarao Srbiji?
– Osnovu penzijskog sistema u Srbiji čini obavezno (državno) penzijsko osiguranje koje se zasniva na međugeneracijskoj solidarnosti, odnosno na tzv. „as you go“ principu finansiranja. Godine 2005. uvedeno je i dobrovoljno penzijsko osiguranje (tzv. treći stub), čiji je osnovni cilj štednja, ali na taj način da uplaćeni doprinosi budu plasirani u određene finansijske instrumente radi ostvarivanja profita, uz poštovanje principa maksimalne sigurnosti i optimalne profitabilnosti. Prinos ostvaren ulaganjem sredstava pripisuje se uplaćenim doprinosima i tako dobijena suma predstavlja osnovicu za isplatu penzija – kada se za to steknu uslovi. U opticaju je i mogućnost uvođenja tzv. drugog stuba penzijskog osiguranja, ali ta opcija implicira visoke transakcione troškove, što bi zahtevalo povećanje sadašnje stope doprinosa na 22 odsto, pri čemu 11 odsto pada na teret poslodavca, a 11 odsto na teret zaposlenog. Poput dobrovoljnog penzijskog osiguranja, drugi stub je privatno penzijsko osiguranje kod kojeg se sredstva uplaćuju na lične račune osiguranika, pri čemu ovaj stub predstavlja obavezno osiguranje gde visinu doprinosa propisuje država.
Da li će u skoroj budućnosti Srbija biti u mogućnosti da primeni model penzijskih fondova koji bi funkcionisali bez pomoći državnog budžeta, kakav je, recimo, švedski model fondova koji posluju kao investicioni fondovi?
– Švedski model podrazumeva uvođenje nultog ili četvrtog stuba osiguranja, a to znači da svi zaposleni uplaćuju fiksni iznos, koji je nezavisan od visine plate (pored promenljivog dela koji je direktno proporcionalan visini plate). S obzirom na to da su visoke realne zarade, odnosno visok standard, preduslov za funkcionisanje ovog modela, Srbija neće moći u skoroj budućnosti da ga primeni, pre svega zbog niskog nivoa plata i očekivane stope njihovog rasta. Imajući u vidu sadašnji i očekivani racio zavisnosti (broj zaposlenih na jednog penzionera), koji je uslovljen stopom zaposlenosti, stopom nataliteta i prosečnom dužinom života, moglo bi se reći da je manevarski prostor za reformu postojećeg penzijskog sistema sužen, a prve prave efekte reforme trebalo bi očekivati tek za desetak godina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
