Vreme za novi početak

Kada smo pre sedam godina puni elana i odlučnosti krenuli u tranziciju srpske privrede, a time i društva u celini, tvrdili smo da će Srbija, u odnosu na susede i druge zemlje u regionu, taj put preći najbrže i najuspešnije, jer ga je beskompromisno odabrala, jer njena nova vladajuća elita ima taj potencijal, ima jasnu viziju promena, odlučnost i spremnost za reforme i veliku energiju da ih sprovede. Tako je izgledalo, tako je i bilo, da bismo danas bili svedoci, za mene u najmanju ruku čudne činjenice, da Srbija treba, ne samo druge, nego čak i sebe da ubeđuje da je spremna da učini ono što je pre sedam godina izgledalo jasno kao dan. Šta nam se to desilo u međuvremenu?
Ovim tempom razvoja i stopama rasta bruto domaćeg proizvoda koji ostvaruje Srbija ne smanjuje značajnije zaostajanje za drugim zemljama u tranziciji. Zato se, sedam godina posle, moramo zapitati upravo kada, gde i zašto smo izgubili tu početnu energiju, smelost i odlučnost da iznesemo proces tranzicije brže i kvalitetnije od svih ostalih? Te 2001. i 2002. mi smo bukvalno „jurili“ ljude iz MMF-a radi novog aranžmana koji bi podržao naš – naglašavam, naš, a ne od njih skrojen – reformski program. Bili smo stalni gosti u Vašingtonu i Londonu kod najviših predstavnika Svetske banke i EBRD-a, jer smo tačno znali šta želimo i kako to treba da se postigne. Vodila se prava trka sa vremenom i tada se za jedan dan na planu tranzicije uradilo više nego ponekad za ceo mesec. Između minstarstava je vladao pravi takmičarski duh u pogledu toga ko će brže i više reformisati svoj deo i nikome nije padalo na pamet razmišljanje po principu: zašto baš ja da se izlažem i istrčavam sa reformama koje su duže od izbornog ciklusa i mog mandata. Tada se verovalo u nevidljivu ruku tržišta, zalagalo se za konkurenciju, globalizacija nije bila “ neprijateljska“ tema. Zakoni, i to oni značajni koji su suštinski menjali bankarski i realan sektor, sistemski okvir i način poslovanja u Srbiji, donošeni su brzo, uz saglasnost i bez političkog i stranačkog saplitanja. Cilj nije bio vođenje i upravljanje javnim preduzećima, nego da se ona restrukturiraju, a posle prodaju. Zar smo zaista hteli da se, sedam godina kasnije, glavna priča o javnim preduzećima svodi na deobu po partijskom ključu, a sve ostalo ćemo posle i možda?
Ponovo se na dnevni red, poput bumeranga, vraćaju stare teme i kvazidileme – koliko nam treba tržišne ekonomije, pa kad je cena mleka u pitanju onda smo za tržište, a kada je reč o deviznom kursu, onda je to problematično; da li su strane investicije nužne, ili su rasprodaja srpske privrede kojoj država može i dalje da “ rešava“ probleme; da li da privatizacione prihode usmeravamo u potrošnju i jednokratno poboljšavamo standard i izbornu volju građana, mada time varamo sopstvene građane na dugi rok, ili bi bilo bolje da ih iskoristimo za penzionu reformu i premostimo nastupajući generacijski jaz; da li je inflacija stvarni neprijatelj i razvoju, i privredi, i građanima i svima koji nemaju posao, ili su neprijatelji oni koji preduzimaju nepopularne i nužne mere da se ona smanji; koliko je normalno da se pre i posle svakih izbora fiskalna politika malo naduva, a reforme zaustave.
Pitanje je i da li danas građani i dalje u dovoljnoj meri podržavaju proces i neophodnost tranzicije, kao i zašto se ono što je postignuto nedovoljno ceni. Ovog leta imali smo najnižu stopu inflacije posle punih 40 godina, a Narodna banka je ipak kritikovana što monetarnom politikom „pegla“ prevelike potrošačke apetite i što je odlučna da održi stabilnost cena. Nesporna je činjenica da su u Srbiji standard i plate najviši upravo u gradovima gde su preduzeća dobila prvoklasne strateške partnere. Da se podsetimo, ne tako davno sanjali smo o kreditima za ličnu potrošnju, dok je kredit za auto bio naučna fantastika, a priča o stambenim kreditima je maltene vređala inteligenciju. Danas, ipak, sve to imamo. U bankarskom sektoru, gde su radikalne reforme odlučno sprovedene odmah na početku i gde nije bilo strategije “ kreni -stani“, sada radi više od 30.000 dobro plaćenih ljudi, a naši gradovi konačno, preko banaka i njihovih usluga, izgledaju kao Evropa. Bankarski sektor pominjem ne u prilog svom guvernerskom radu, već kao primer da je u Srbiji moguće isto što i u drugim normalnim zemljama u Evropi i svetu i da reforme daju rezultate ukoliko se odlučno sprovode, što bi narod rekao, po principu „u zdaj se use i u svoje kljuse“. Za razliku od teze da za reformske poteze nikada nije pravo vreme!
Zato mislim da je krajnje vreme da se podvuče linija i da se podsetimo šta smo pre sedam godina želeli, kao i da samokritički utvrdimo šta smo stvarno uradili, odnosno šta nismo uradili. Barem nekoliko pitanja zahteva brz, jasan i konkretan odgovor: restrukturiranje velikih javnih preduzeća, zatim kada i kako će se završiti vlasnička transformacija u finansijskom sektoru, kakvu ćemo ozbiljnu reformu penzijskog sistema sprovesti, i kojom dinamikom, na šta će se oslanjati strategija zapošljavanja i u skladu sa tim pribavljanja green-field investicija, šta će biti sa infrastrukturnim investicijama, te da li želimo da koristimo dinar kao zakonsko platno sredstvo, itd.