Zašto je milion novih radnih mesta nemoguća misija (2)

Polazeći od „velikog“ značaja preduzetništva i MSP, „prva demokratska vlada“ je, tek posle dve godine, početkom 2003. gromopucateljno najavila Strategiju razvoja preduzetništva i MSP u periodu od 2003. do 2007. Jedan od glavnih ciljeva Strategije bio je da se do 2007. godine zaposli milion novih radnika i da do tada u Srbiji bude 400.000 aktivnih privrednih subjekata (uključujući i zanatske radnje). Nova Vlada je tu strategiju u celosti prihvatila kao svoju. Kako smo već zakoračili u 2007, osvrnimo se na te „izuzetne rezultate“. Pođimo najpre od zaposlenosti (tabela 3). Svim objektivnim analitičarima bilo je jasno da je nemoguće za pet godina zaposliti milion ljudi, a da bi čitaocima pokazali da je to „mission imposybble“ predstavljeno je u tabeli kao desetogodišnji cilj. Umesto kreiranja novih radnih mesta na kraju 2005, u Srbiji ima manje od 278.000 radnika, dakle milion nezaposlenih u 2007. godini čeka na šansu da dobije posao. I tu dolazimo do pitanja što je bilo realno.
Stvaranje projekcije bilo kakvog razvoja bez valjane analize prethodnog stanja i na osnovu „zdravorazumskog“ odnosa prema problemu je kao da dižete kuću od krova. Činjenica je da su u periodu od 1994. godine jedino privatna mikro i mala preduzeća zapošljavala novu radnu snagu, ali nisu mogla da apsorbuju veliki broj radnika koji su otpuštani iz velikih i srednjih preduzeća. Broj aktivnih preduzeća (ona koja su registrovana i u toku posmatrane godine su poslovala i na kraju godine predala završni račun) predstavlja polaznu osnovu svake analize zbog toga što je dosadašnje iskustvo pokazalo da je samo 27 do 30 odsto registrovanih preduzeća i stvarno aktivno. Analiza broja preduzeća i broja zaposlenih pokazuje da mala preduzeća prosečno u prve četiri godine poslovanja zapošljavaju samo četiri radnika i da su to pre mikro nego mala preduzeća (mikro do 10 zaposlenih, a mala više od 10). Da se ostvario rast broja zaposlenih od 100.000 godišnje, potrebno je da se svake godine formira minimum 25.000 preduzeća. Međutim, za tri godine formirano je samo 8.552 preduzeća, ili 66.448 manje od potrebnog. To pokazuje da je postojeće stanje dramatično lošije od projektovanog, ali uprkos tome kreatori ekonomske politike nas ubeđuju da je to dobar rezultat, pa su se na poslednjem skupu s predstavnicima EU hvalili „izuzetnim rezultatima“, ukazujući da nas je Svetska banka proglasila šampionom tranzicije. Pogledajmo, dakle, šta je bilo moguće a nije realizovano. Uobičajeno je da se zavisno od dostignutog nivoa civilizacijske razvijenosti, kulture i obrazovanja procenjuje preduzetnički kapacitet kao procenat od radno sposobnog stanovništva. Taj procenat varira od jedan do pet odsto. Kod nas nije rađena takva vrsta analize, pa ćemo iskoristiti podatak za nama geografski najbližu državu – Hrvatsku u kojoj je taj procenat 1,17 odsto. Prema toj računici u Srbiji ima oko 44.000 građana s preduzetničkim potencijalom. Ovaj broj merama podrške razvoja preduzetništva kroz čitav sistem obrazovanja i drugih institucija može drastično da se poveća. U tom smislu moguće je bilo da se svake godine registruje bar 25.000 novih preduzeća, od kojih bi poslovalo 7.500 njih. Tako smo dobili projekciju mogućeg, a neostvarenog rasta novih preduzeća i zaposlenih. U tom kontekstu je sada moguće razgovarati o odgovornosti kreatora ekonomske politike i postaviti im pitanje zašto moguće nije i realizovano. Takođe, to pokazuje da je nerealno da se u naredne 33 godine zaposli milion radnika, čak i pod uslovom da se realizuje moguća, a nerealizovana stopa rasta preduzeća.
Nastavlja se