Stihovi popularne rok pesme – „Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtaju šeme…“ možda najbolje opisuju stanje u domaćem avio saobraćaju, a i šire… Dok naši susedi, a o ostatku razvijene Evrope i sveta da i ne govorim, uživaju u izobilju ponude najrazličitijih aviokompanija koje nude izuzetno povoljne uslove putovanja, mi i dalje čekamo kada će se ovde neko umilostiviti i omogućiti nam da postanemo deo jedinstvenog evropskog avio tržišta.
U Evropi već godinama uspešno funkcioniše tzv. ugovor o „otvorenom nebu“ koji podrazumeva jednake uslove poslovanja, koji pored ostalog, regulišu da između dve države nema ograničenja u broju letova, broju aviokompanija, veličini i tipovima aviona, da se cene formiraju isključivo po zakonima tržišta i da nema „zaštićenih cena“ usluga i sl. Ugovor podrazumeva i pravo otvaranja predstavništava aviokompanija u drugim zemljama, bez ograničenja u vidu transfera kapitala i mogućnost da aviokompanija na odredištu osnuje svoju službu podrške (npr. službe na aerodromu) ili da odabere podršku od ponuđača koji se takmiče pod jednakim uslovima. Plastičnije opisano, nametanje kroz sistem zakona bilo čega, od komercijalnog zastupanja do opsluživanja aviona i cene goriva smatra se nelojalnom konkurencijom.
Za mnoge će biti iznenađenje da naša država zapravo jeste potpisnica ovog ugovora. Naravno, država je dobila rok za njegovu implementaciju i ratifikaciju. Po nekim informacijama, do kojih je veoma teško doći, ovaj ugovor je stupio na snagu 01. januara ove godine, a za potpunu implementaciju i ratifikaciju biće potrebno od šest do 24 meseca! Da nesreća bude veća, ovde se ne radi samo o svima dobro poznatoj učmalosti i neefikasnosti državnih organa, već o postojanju vrlo izraženog lobija koji sprečava ostvarenje ovog ugovora u cilju „zaštite“ nacionalnog avioprevoznika Jat ervejza.
Da bi vam cela ova priča bila jasnija, uzećemo jedan primer… Kada bi sve bilo regulisano, to bi značilo da, recimo, finska aviokompanija Finnair može nesmetano leteti na relaciji Beograd – Madrid, ukoliko za to ima poslovnog interesa. Jednostavno rečeno, svako može leteti odakle i dokle god hoće, po cenama koje tržište određuje i predznak „nacionalni prevoznik“ u tom smislu potpuno gubi na značaju. Isto tako, pošto ispuni, rigorozne, ali neophodne uslove, Jat bi mogao da leti, primera radi, na relaciji Liverpul – Minhen.
Postavlja se logično pitanje – zašto bi se neko protivio ovakvom scenariju? Po mom mišljenju, rekao bih da se radi o zaostavštini prošlih vremena, kada je država bila upletena u sve sfere života i poslovanja i o otvorenom strahu od konkurencije. Svako ko se i malo razume u problematiku avio saobraćaja, nedvosmisleno ističe da bi potpunom primenom ovog ugovora naš nacionalni avioprevoznik najverovatnije velikom brzinom dotakao dno. Teško je zamisliti da bi kompanija koja je godinama dobijala subvencije i razne olakšice od strane države, sa ljudima koji su navikli da decenijama budu ušuškani i zbrinuti, zarad nacionalnog ponosa, uspela da se odjednom snađe sama, bez igde ikoga, okružena velikim igračima.
Jat poseduje dosta iskustva iz prošlih vremena koja mu možda mogu donekle pomoći, iako su ta iskustva danas uglavnom neprimenjljiva. Optimistički gledano, možda ipak ima ljudi koji već sada intezivno rade na pripremi za ta neizbežno nadolazeća vremena? Možda se neko već godinama sprema za situaciju kada će sa beogradskog aerodroma dnevno leteti tridesetak stranih avioprevoznika od velikih, do lov kost kompanija, a da mi to ne znamo?
Hmmm, da li se sećate one anegdote kada su Đuru Jakšića pitali – zašto se u fijakeru vozi tako što sedi okrenut leđima ka kočijašu? On je na to odgovorio: „A kada ste videli Srbina koji gleda unapred?“. Da li imamo osnova da verujemo da je danas drugačije?
Takođe, pomenute lov kost kompanije, poput nemačkog Germanvingsa koji, verovali ili ne, od septembra prošle godine leti iz Beograda za Keln (jedan kompromisni korak je očigledno morao biti napravjen), doprineće tome da se veliki i to stvarno veliki broj naših ljudi konačno domogne one strane granice. Prisustvo većeg broja stranih kompanija uticaće i na evropske vlasti da ublažavaju vizne režime do njihovog konačnog ukidanja. Logično je da u želji da prevezu što veći broj putnika, kompanije vrše pritisak na njihove vlade u vezi sa vizama. Kada se procedura za izdavanje viza pojednostavi, a tek kada budu ukinute, uz jeftine aviokompanije, ali i one druge – velike, uz prisustvo većeg broja stranih i ozbiljnih domaćih turoperatora, razvojem Interneta i elektronskog plaćanja, doći će do turističkog „buma“ u Srbiji. Pre svega u smislu odlaska naših turista u inostranstvo, ali i u osetnom povećanju broja stranih turista u Srbiji.
Veoma je teško baviti se ovom oblašću u našoj zemlji… Kada država grca u egzistencijalnim problemima, kada većina naroda teško sastavlja kraj sa krajem, onaj koji priča o letenju avionima i putovanjima, najblaže rečeno, nije baš „u skladu sa situacijom“… U tom svetlu, i u svetlu još nepostojeće Vlade, kosovskog problema, ekonomske stagnacije i degradacije, teško je očekivati da će se u skorijoj budućnosti stvoriti preduslovi za potpunu primenu ugovora „otvoreno nebo“, a pogotovo ako imamo u vidu da ga mora overiti i Skupština Srbije!
Ipak, moram da kažem da su putovanja i iskustva koje se na njima stiču najveće životno bogatstvo, pored porodice i pravih prijatelja. Zamislite našu planetu kao dom svih ljudi… Zamislite planetu kao našu kuću u kojoj živimo… i zamislite koliko je tužno da proživite svoj život, zapravo i ne upoznavši mesto na kome ste živeli. Ako u sebi imate dovoljno širine, shvatićete da je to skoro isto kao da budete negde zatočeni čitav svoj život, ne videvši svetlost dana…