Pravda na kredit

Činjenice su poznate. Kada je 2018. odlučio da reši tadašnju dilemu, VKS je formulisao stav iz kog su sudovi zaključili da su banke mogle da naplaćuju ove troškove samo ako su klijentima precizno navele koje su to izdatke imale a koje nameravaju da od klijenata naplate.

Dakle, da nije dovoljno reći „obrada kredita, 3%“, već se mora napisati šta je to banku koštalo ta tri procenta, a što banke verovatno ni u jednom slučaju nisu uradile.

Usledile su masovne tužbe protiv njih, koje su klijenti počeli da dobijaju, što je pretilo da bankama napravi poveliku rupu u novčaniku. A banke od svega na svetu najviše mrze poveliku rupu u novčaniku.

Sa nekih 200.000 tužbi koje se pominju u javnosti, stvar je ostala ozbiljna, pa ove godine politika pritrčava u pomoć finansijskim kućama, putem dva, iskreno, besramna pokušaja: Prvo izmenom Zakona o parničnom postupku koji je trebalo da natera građane da sudske troškove plaćaju unapred, pre pokretanja tužbe, što bi velikoj većini ljudi u Srbiji učinilo nemogućim da se obrate sudu za zaštitu i tako rešilo „problem“, a onda i autentičnim tumačenjem Zakona o obligacionim odnosima kojim bi Narodna skupština prosto rekla („protumačila„) da u ZOO piše da su banke u pravu, iako tamo ne piše ništa slično.

Ipak, vlast se, pod lavinom kritika i sudija i tužilaca i advokata i građana, u poslednjem trenutku uplašila sopstvene namere, pa je ubrzo pronađeno treće rešenje, ono najgore, nezavisno.

„Iz čista mira“, Vrhovni sud se sastaje i donosi dopunu svog stava starog tri godine, kojom pobija taj svoj sopstveni stav i sa njim, svu sudsku praksu nastalu od 2018. do sada, koja se zasnivala baš na tom stavu, tog suda.

„Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova“ klijentu, napisao je Vrhovni kasacioni sud i tako odgovorio na pitanje s početka teksta: Ne, u Srbiji ne postoji zakon.

Ovde više uopšte nije pitanje imaju li banke pravo na naplatu troškova, ovde je pitanje da li u srpskim zakonima piše ono što piše ili ono što trenutno najmoćniji političar u zemlji kaže da piše. Da li je Vrhovni sud nezavisan? Da li sudi po struci i zakonu ili po molbi i pritisku? Da li će i sutra reći da u zakonu piše ono što je danas rekao da ne piše?

Ako je tako, onda zakon ne postoji. Postoji samo trenutna volja vladara i njegov službenik, podvrhovni sudija, da tu volju proglasi zakonom.

Da je VKS smatrao da banke po zakonu imaju pravo da bilo koji iznos koji požele nazovu troškom (jer trošak ne sme da sadrži zaradu), on bi to još 2018. i naveo i ovaj problem danas ne bismo imali. Umesto toga tada je napisao sledeće: „Ali, bez obzira na to da li su troškovi kredita iskazani u procentu, fiksnom iznosu ili kombinacijom tih metoda, banka je dužna da podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. Sud u svakom konkretnom slučaju mora ispitati da li je prilikom zaključenja ugovora o kreditu bio ispunjen ovaj uslov“.

Na osnovu čega je formirana jasna sudska praksa, što je ove godine pri pokušaju „autentičnog tumačenja“ konstatovalo i Udruženje sudija i tužilaca: „Sudovi su postupajući u predmetima povodom troškova obrade kredita u svim stepenima zauzeli svoj stav i sporne odredbe su već tumačene od za to zakonom određenih institucija, odnosno sudova, te UST nalazi da se ovakve situacije ne mogu rešavati izvan pravosuđa, izvan sudskog postupka jer se time stvara opasan presedan da u svakoj situaciji tzv ‘masovnih’ tužbi dođe do derogacije sudske vlasti“.

Dakle, i sudijama i tužiocima i advokatima je bilo jasno šta piše u stavu VKS iz 2018, kao što je bilo jasno i samom VKS-u, koji je po navodima udruženja bankarskih dužnika više puta odbijao predloge da u postupku revizije razmatra presude kojima su banke izgubile ovakve sporove sa klijentima.

Šta se od tada promenilo? Zakon nije, a ako nije zakon, nije moglo ni mišljenje suda.

Sada VKS, pod lavinom novih kritika, saopštava kako njegovi stavovi nisu obavezujući za sudove. Što i nisu, sem što nijedan sudija neće rizikovati da mu predmet bude oboren na tom istom VKS-u, što opet znaju i Vrhovni sud i banke i klijenti.

I zato banke sada klijentima daju ponudu koju ne mogu da odbiju: Imate tri meseca da povučete tužbe ili ćemo vam naplatiti i troškove naših advokata kad izgubite spor. Pa se vi sad uzdajte u to da „stav VKS nije obavezujući“.

Banke, međutim, ne treba kriviti. Njihova ponuda je čak velikodušna, jer zašto bi one, ni krive ni dužne, plaćale sudske troškove u sporovima u kojima su bile nepravedno tužena strana, a za šta kao dokaz imaju, ni manje ni više, nego mišljenje najvišeg suda u državi?

Banke, danas, imaju svako pravo, i formalno i moralno, da od 200.000 ljudi u Srbiji naplate i poslednji dinar sudskih troškova. Sa sve kamatom.

Tako u praksi izgleda nedostatak pravne sigurnosti u jednoj zemlji. Ili drugačije, tako izgleda integritet sudija Vrhovnog kasacionog suda Republike Srbije.