Rupa za tetku iz Kanade

Zatim bi tokom obavljanja mandata mogao biti periodično proveravan, da bi na kraju, posle povlačenja sa funkcije, prolazio kroz još jednu strogu proveru u kojoj je između ostalog ispitivano i njegovo upravljanje javnim finansijama, kako se ne bi dogodilo da nešto od narodnog bogatstva kojim je raspolagao slučajno zadrži za sebe.

U novom Nacrtu zakona o utvrđivanju porekla imovine, Srbija za svoje arhonte ovakvu proveru nije predvidela.

Zakon koji čekamo čitavu deceniju, predviđa ispitivanje imovine od 2007. godine naovamo i u slučaju da se utvrdi da je u tri uzastopne godine nečija imovina ukupno i neobjašnjivo narasla za bar 150.000 evra, oporezivanje po stopi od 75 odsto.

Zakon je na javnoj raspravi do kraja ovog meseca, što znači da svako može da predloži poboljšanja predloženog teksta, ali uprkos salvama kritika koje je već pobrojao, verovatno je da će na kraju (i to samo možda) biti usvojena jedino zamerka koju je uputio predsednik Aleksandar Vučić, tražeći da se ispitivanjem obuhvati i imovina stečena tokom devedesetih godina. To je dobar predlog, ali je baš zato njegovo prihvatanje pod velikim znakom pitanja.

Druge kritike idu redom – da će zakon poslužiti samo za obračun sa političkim protivnicima, da vladajuća klika neće biti proveravana, da se zakonom nezakonito stečena imovina legalizuje, da se sa zakonom odavno kasni, a onda i sasvim suprotno – da je zakon nepotreban jer Poreska uprava odavno može da unakrsno proverava imovinu, samo što to ne radi. Pa ipak, sve su ove zamerke deplasirane.

Kad god da je ovaj zakon donet, bio bi korišćen protiv opozicije, dok bi ministri i lojalni partijski čelnici bili pošteđeni. To nije razlog da se zakon ne donese, već da se njegovim rešenjima zloupotrebe koliko je moguće minimizuju (o tome malo kasnije).

Zatim, to da se plaćanjem poreza nelegalna imovina ozakonjuje nije tačno. Ko ne može da dokaže odakle mu imovina, državi će morati da preda tri četvrtine stečenog na ime poreza. A za koga se dokaže da je tu imovinu stekao krivičnim delom, ići će u zatvor i imovina će mu biti oduzeta.

Recimo, nekom ministru tetka iz Kanade dala 205.000 evra da kupi stan. Ako tetka ne postoji, i ako ugovor ne postoji i ako ministar nema 23 kanadska pečata u svom pasošu, onda će ministar morati da plati 153.750 evra poreza državi. A ako se onda utvrdi da je stan stečen krivičnim delom korupcije, država će ministru da oduzme taj stan, a njega da pošalje u zatvor. U teoriji, naravno.

Ne stoji ni to da zakon nije trebalo donositi, jer se njime sad Poreska uprava tera da sprovodi unakrsnu proveru imovine, a ako je verovati ministarki Neli Kuburović ne stoji ni zamerka da se neće proveravati imovina supružnika i dece.

Šta onda stoji? Stoji to da će načelnika jedinice Poreske uprave za proveru imovine postavljati Vlada Srbije na predlog ministra finansija. Ministra kome „nepoznati prijatelji“ daju desetine hiljada evra godišnje školarine za decu, koji (ni)je kupio 24 stana u Bugarskoj i koji stanuje u zgradi u kojoj je kirija od 2.500 do 5.000 evra mesečno. NJega treba da kontroliše čovek kojeg će on predložiti za tu funkciju, a izabrati njegove kolege iz Vlade, koje ovaj takođe treba da ispituje? Zašto načelnika ne bi birala makar Skupština ili prosto direktor Poreske uprave?

Drugo, nacrtom je predviđeno da Vlada propisuje način i postupak utvrđivanja vrednosti imovine. Zašto? Zar nije upravo Poreska uprava merodavna za ova pitanja?

Treće, u Srbiji, u kojoj je prosečna plata 420 evra, prag od 150.000 evra je previsok.

I četvrto, najvažnije. Zakon ne propisuje obavezu provere imovine svih najviših državnih funkcionera po isteku mandata i nekoliko godina kasnije. Ovakva odredba bi ključno doprinela smanjenju korupcije i sistemski otežala protekciju. Njen izostanak je svesno konstruisana rupa za sve kanadske tetke.

Pa ipak, zakon je prvi korak napred. A posle prvog, drugi će možda ići lakše.