Šta je gora mera, 100 evra ili 800 evra? 1

Meru da pomoć od 100 evra dobiju svi punoletni, bez obzira na njihov materijalni status, kritikovali su mnogi, dok meru da pomoć od 800 evra, odnosno tri minimalne plate, dobiju sva mala i srednja preduzeća i preduzetnici, bez obzira na njihov materijalni status, nije kritikovao skoro niko.

Ovu paralelu nedavno je prva uočila profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu Jelena Žarković, pišući u Peščaniku da će „minimalac dobiti i sva preduzeća koja će karantin pogoditi tek umereno“, ali da to „izgleda nikome nije zasmetalo, dok su dodeljivanje po 100 evra svim punoletnim građanima svi kritikovali“.

Interesantno je zapitati se zašto je očito ista vrsta slabosti odmah primećena kad se radilo o podršci ljudima, a propuštena kad je u pitanju bila podrška privredi.

Da li smo naučeni da izdatak za ljude unapred posmatramo kao trošak, a isti takav izdatak za firme nužno kao ulaganje? Ili mislimo da je korisnije pomagati firmama nego ljudima?

Zašto nismo navikli da u oba slučaja na stvari gledamo istim očima? Konačno, nije li sasvim perverzno biti naklonjeniji nečemu što je tvorevina čoveka nego samom čoveku?

Videti manu u tome da novac dobije čovek kome nije potreban, a propustiti da se ta mana primeti kad novac dobija firma kojoj nije potreban.

Ništa od toga ne znači da je mera podele 100 evra bila dobra. Novac koji će od danas početi da dobijaju svi koji su se za njega prijavili otići će i onima kojima nije niti potreban niti će ga upotrebiti na način koji će biti od koristi srpskoj privredi.

Čak 5,86 miliona ljudi će dobiti po 100 evra. I oni sa visokim penzijama, i oni sa dobrim platama i preduzetnici i famozni tajkuni. Da je država iz pomoći isključila boljestojeću polovinu, druga polovina je mogla dobiti po 200 evra, a ne 100.

Ekonomski učinak mere bi bio znatno, a socijalni, neuporedivo bolji. Ideja vlasti da sa 100 evra podstakne potrošnju na proizvode i usluge domaće privrede ovako će u dobroj meri promašiti metu, jer će ljudi sa boljim primanjima novac daleko više koristiti na uvoznu robu i odmor u inostranstvu ili ga čak neće ni potrošiti, nego da je sva pomoć podeljena imovno slabijem sloju stanovništva koji bi ga uglavnom morao iskoristiti za vraćanje dugova i kupovinu osnovnih životnih potrepština, čime bi novac u mnogo većoj meri ostao u srpskoj privredi.

Međutim, stvar sa pomoći za firme stoji još gore. Država će za tri minimalca celom MMSP sektoru podeliti 96 milijardi dinara, nekih 27 milijardi više nego građanima.

Cilj ove mere je da se pomogne onom delu privrede koji je ugrožen pandemijom da zadrži zaposlene, kako ljudi ne bi ostajali bez posla, a i kako bi firme mogle da brzo nastave privrednu aktivnost čim se tržišta ponovo otvore.

Pošto nema nikakvih uslova za dobijanje ove pomoći, sem što firme ne smeju da otpuste više od 10 odsto radnika, novac u ukupnom iznosu od preko 90.000 dinara dobiće i one koje nisu imale nikakav pad prometa i to za svakog svog radnika, dakle i za one radnike koje bi i bez te pomoći zadržale.

Čak i oni preduzetnici koji su na stvarnom udaru krize, ovim će dobiti više nego što taj udar zahteva. Recimo da je nekoj firmi promet pao 30 odsto i recimo da to znači da broj zaposlenih treba da smanji za tih istih 30 odsto.

Namera države je da toj firmi pomogne tako što će umesto nje dati plate za tih 30 odsto radnika, koji će o trošku države nastaviti da rade za tog poslodavca.

Međutim, sada će umesto samo za te zaposlene čija su radna mesta ugrožena, poslodavac dobiti novac za svih 100 odsto radnika. Za svakog radnika će dobiti minimalac iako mu je promet pao samo 30 odsto.

Država mu praktično poklanja tri meseca besplatnog rada njegovih 70 odsto zaposlenih.

Apsurd je još veći kad se zna da će novac dobiti i firme kojima je korona došla kao dobitak na lutriji, poput prodavnica hrane, proizvođača sapuna i alkohola ili dostavnih službi, a koje će na sve to još dobiti i poklon.

Drugačije rečeno, kao što će 100 evra dobiti i imućni građani, dobiće ih i imućna preduzeća.

Zato i ne čudi što se za dobijanje minimalca prijavilo čak 232.000 firmi i preduzetnika, to jest bukvalno svi koji su mogli.

Iako su se privrednici još i žalili što će morati da plate doprinose na novac koji budu dobili od države, tvrdeći da to nije nikakva pomoć nego nova obaveza, činjenica da su svi uzeli novac dovoljno govori o tome šta o tome stvarno misle.

Da im „obaveza“ nije odgovarala, ne bi pohrlili da je prihvate. Ali, kome još ne odgovara besplatan ručak?