AK-47

 Proizvod njegove veštine i talenta nesumnjivo je promenio savremeni svet zato što je kultni „AK-47“ ili, jednostavno, „kalašnjikov“ revolucionisao prirodu oružanih sukoba, pobuna i borbi. Istorija ratovanja (a samim tim i politička istorija) druge polovine dvadesetog veka bila bi potpuno drugačija da nije bilo efikasnosti i pouzdanosti ovog vatrenog oružja. Dok hladni rat može da odahne, rekli bi cinici, ali i oni kojima je čaša polupuna.

Nakon što je i sam bio ranjen u Drugom svetskom ratu, Kalašnjikov je u svoje slobodno vreme dizajnirao puške, najverovatnije iznerviran traljavošću i trapavošću dotadašnjih sovjetskih puškovnih rešenja. „Sve previše komplikovano je nepotrebno“, umeo je da kaže tovariš Mihail, jedan od čak devetnaestoro dece iz siromašne seljačke porodice čiji je otac završio u gulagu. I famozne 1947. godine konstruisao je izdržljivo i moćno oružje koje je moglo biti ispušteno u vodu ili ispunjeno peskom, a i dalje raditi besprekorno. Istovremeno, bila je to puška koja se sa lakoćom i jeftino masovno proizvodila i koju je efikasno mogao koristiti i kreten – što nije bio redak slučaj posleratnog sveta. Jednostavno, bila je to najmamojebnija stvar koja je ispaljivala metke ikada. Ostalo je pomalo istorija, pomalo popularna kultura.

„Automat Kalašnjikova '47“ postao je zvanična jurišna puška Sovjetskog Saveza, a ubrzo i najpopularnije oružje na svetu. Proizvedeno je više pušaka tipa kalašnjikov nego svih ostalih jurišnih pušaka zajedno (uzgred, domaća varijacija na temu nosila je ime „Zastava M70“). Pretpostavlja se da danas postoji preko 100 miliona komada „AK-47“-ica na plavoj planeti isuviše sklonoj maskirno zelenoj boji. Kalašnjikov se danas, uz motiku i knjigu, nalazi čak i na zastavi Mozambika (a bio je i na grbovima Zimbabvea i Burkine Faso), a i Goran Bregović je podvriskivao Mihailovo prezime u onom jednom letnjem hitu. Bio je to i najuticajniji i najrazorniji izvozni artikal Sovjetskog Saveza, koji je daleko iza sebe ostavio i kavijar i votku. Naprosto, neizostavni detalj svakog gerilca koji drži do sebe bio je i ostao kalašnjikov pod miškom.

Jer, u praktičnom, ali i simboličkom smislu, kalašnjikov je prosta, gruba i neuništiva sprava stvorena za „narod“. Od strane čoveka „iz naroda“, bio taj narod romantična fikcija ili ne. U pitanju zaista nije elegantni ili šminkerski „ferari“, već pre nekakav „folksvagen“ na tržištu vatrenim oružjem. I bio je i osmišljen za masovnu Crvenu armiju, a ne za profesionalne vojnike. Upravo zato je i (p)ostao omiljeno oružje raznih pobunjenika, a posebno onih primoranih da tabanaju po džunglama ili pesku. Kao i neizostavni simbol kako klasne tako i antikolonijalne borbe. Uz to, čini se i da je i danas daleko od prevaziđenog: „Ovih dana optimisti uče da govore engleski, pesimisti kineski, a realisti kako se koristi kalašnjikov“, kako svedoče narodne umotvorine.

Međutim, u pitanju nije ni frižider ni „ajfon“, već mašina za ubijanje. Ovaj vrhunski amalgam čelika i drveta odveo je u smrt više ljudi nego bilo koje drugo oružje na planeti, uključujući tu i atomsku bombu bačenu na Hirošimu. I zgodno je misliti o kalašnjikovu kao o svojevrsnoj ikoni borbe za oslobođenje od nepravde i zla, odnosno kao o kontrakulturnom alatu pobune protiv eksploatatora – ali on nije samo to. U pitanju je i omiljeno oružje svakog zlikovca na planeti: od članova meksičkih narko-kartela, preko islamskih terorista, sve do balkanskih paravojski. Pouzdan, jeftin, trajan i lak za upotrebu, kalašnjikov je isuviše često zapadao u ruke koje je kontrolisao mozak sa užasnim namerama i nimalo savesti. Jer sa ovom jurišnom puškom, bez obzira na to da li je bila korišćena u borbi za slobodu ili ropstvo, penetracija metaka u ljudsko meso nikada nije bila efikasnija. Legenda o kalašnjikovu bazdi na usirenu krv. I zato je on pre svega simbol ambivalentnosti ljudske prirode i plodova čovekovog uma.

Tada ipak nije naodmet podsetiti se da ljude ubijaju ljudi, a ne oružje. I niko to nije rekao bolje nego – Kalašnjikov: „Ja spavam mirno. Treba kriviti političare za to što ne uspevaju da se dogovore i pribegavaju nasilju.“ Bila ovo racionalizacija ili ne, zaista je moguće odvojiti konstruktorsku genijalnost Homo Fabera od agresivne, teritorijalne i zverske prirode ljudske životinje. I uvideti, a zatim i negovati onaj stvaralački, a ne destruktivni element u čoveku i plodovima njegovog uma – čak i ako su ti plodovi automatske puške. Zapravo, posebno u njima. Naime, nije naročiti kumšt uzdizati mikrotalasnu pećnicu u tehnološka nebesa, posebno kad tako uspešno podgreje kinesku hranu od sinoć. Ali prevazići moralnu nelagodu u sebi pred izazovom jurišne puške sasvim je druga priča. Istovremeno, Kalašnjikov je izjavio i da bi, iako je ponosan na svoj izum, bio srećniji da je izumeo kosačicu za travu i dodao „Okrivite naciste za to što sam postao izumitelj oružja. Oduvek sam hteo da konstruišem poljoprivredne mašine.“ Takođe, pisao je poeziju ceo život, i objavio šest knjiga, ali i skromno isticao „Ima previše loših pesnika i bez mene“, ispravno uviđajući svoj pravi poziv.

Ironično, uprkos popularnosti i izvrsnoj prodaji njegovog proizvoda, Mihail Kalašnjikov nije proveo život pijuckajući šampanjac koji mu, pored bazena u obliku mitraljeza, dodaju ruske manekenke u toplesu. Nekako, Sovjeti nisu previše marili za autorska prava (a talibani i njima slični se nisu pretrgli da ih isplaćuju), čak i kada roba nosi autorovo prezime. Naime, Kalašnjikov je živeo od državne penzije u omanjem stanu, preko hiljadu kilometara podalje od Moskve. I sa izuzetkom nekoliko visokih odlikovanja, tek mu je nedavno, na 90. rođendan, bio priznat status legende. Dok Džarvis Koker, frontmen benda Palp (Pulp) u sjajnoj pesmi „Dishes“ ima i stih „Nisam Isus, iako imamo iste inicijale (Ja sam tip što ostaje kod kuće i pere sudove)“. Imajući na umu AK-47, i ovaj kolumnista se ponekad oseća slično. A i ovo su 47. „Fusnote“ po redu.

I na kraju, moguće je upitati se da li bi svet bio bolje mesto za život da se mladi Kalašnjikov zaista uhvatio pera, a ne automata? Da li bi u tom svetu bilo manje ratova, pučeva, terorističkih napada, pljački i sličnog krvoprolića? Naravno da ne. Bilo je simpatično trpati karanfile u duge cevi i, između dva lizanja LSD-ja, umišljati da se tako menja svet nabolje. Ali to naprosto nije bilo tačno. Dajmo šansu miru? Jok, dajmo šansu razumu. I ako bismo danas sve puške pobacali u okean, sutra bismo se ubijali mikrobima, štapovima, antimaterijom, bacačima plamena, gumom od lastiša, svejedno. I zato je važno razumeti da nije tehnologija ta koja se otela kontroli – čak ni tehnologija ubijanja bližnjeg svog. Nemirni, kreativni ljudski duh i mora i treba da se uzvrpolji jer samo takav gura čovečanstvo napred. Čak i ako mu u ruku i stvaralački um uvalimo pušku. Kontrola je ta koja se otima(la) kontroli. Konačno, oduvek je bilo da su isti borci za jedne bili teroristi i banditi, a za druge oslobodioci i heroji. Ali obe su slike imale istu zajedničku stvar: čelik i drvo na kožnom kaišu, Automat Kalašnjikova 47.