Bez mesta za sve

 Takođe, „Kosmos“ je svojevremeno napravio revoluciju u programima ovog tipa, tabajući put za potonje naučne dokumentarce, serije, kao i čitave televizijske kanale. I, verovatno najvažnije, pokazujući koliko je nauka zapravo atraktivna i inspirativna, Sejgan je podstakao mnoge omladince (i one koji se tako osećaju) na bavljenje naukom, na istraživanje, na potragu za dokazima i na zagledanost u zvezde. Jer, „Mi smo način kojim Kosmos spoznaje samog sebe“, kako je u prvoj epizodi antologijski rekao Sejgan. A rečima prijatelja Miloša Babovića, Sejgan je pre svega ukazao na snagu jednostavnosti naučnog, ali i razumnog pogleda na svet. Među podstaknutima je bio i danas popularni astrofizičar Nil de Gras Tajson, a njegov „Kosmos: Prostorvremenska Odiseja“ svesno zadržava originalni format, u vizuelno i naučno osavremenjenoj varijaciji na temu kvalitetnog, kreativnog i maštovitog naučnog programa. I sve je teklo glatko, baš kao razni „Vojadžeri“ po prostorvremenu, dok nije spomenuta – evolucija.

Naime, pojedini američki kreacionisti – što je samo fensi naziv za one koji gorljivo veruju da je živi svet pre par hiljada godina stvorio bog i protive se evoluciji uprkos dokazima i zdravom razumu – su zahtevali da kreacionizam bude ravnomerno zastupljen u „Kosmosu“. Pojedinci sa „Foksa“ iz Oklahome su čak cenzurisali petnaestak sekundi prve epizode u kojoj se govori o evoluciji. Producenti emisije, kao i Nil de Gras Tajson, vrhunski su odgovorili na dotične prdeže mozga kao maliciozne perverzije slobode govora i doktrine o ravnopravnoj zastupljenosti u medijima – ne pada im na pamet. „Treba li da razgovaramo o loptastoj Zemlji sa stručnjacima iz NASA, a zatim da damo isti prostor onima što veruju da je Zemlja ravna ploča?“, dodao je Tajson. Možda najduhovitiju repliku na kreacionizam dao je Sejgan (u „Kontaktu“): „Zemlja je nešto poput lekcije za bogove šegrte. 'Ako zaista zajebeš', kaže im se, 'napravićeš nešto nalik na Zemlju'“.

Sa ove strane Atlantika, u popularnoj Subotici u Vojvodini, bio je organizovan Sajam obrazovanja u jednoj srednjoj tehničkoj školi. Štand su imali i članovi udruženja „Ateisti Srbije“, na kojem su delili letke i nalepnice („Ne veruješ u boga? Nisi sam! Ateisti Srbije“), časopis udruženja („Veliki prasak“), kao i promo materijal o tome šta je ateizam, šta je evolucija prirodnom selekcijom i verovatno sve ostalo što se po sajmovima radi (mahom dosađuje i odgovara na jedna te ista pitanja). Istovremeno, posebno zanimljiv bio je izvesni „Nagradni test znanja“ za učenike ove škole, sa zgodnim pitanjima na temu elementarne naučne pismenosti poput „Pre koliko godina je nastao svemir?“, „Koji je najzastupljeniji hemijski element u svemiru?“, „Ko vrši fotosintezu?“, „Kako se zvao praistorijski superkontinent?“, „Najefikasniji način zaštite stanovništva od pojedinih zaraznih bolesti se postiže?“ itd. Zaista, mnogi kolektivno cokću i krše prste jer dečurlija pojma nema ko je napisao „Na Drini ćuprija“ ili „Derviš i smrt“, a niko ni da spomene kako tek pojma nemaju o starosti Zemlje, ili svom poreklu nešto daljem od dede i babe, dakle onom putem prirodne selekcije. I sve je takođe klizilo glatko kao alkohol po srednjoškolskim žurkama dok na scenu nije došao – pop.

Naime (ako je verovati izveštajima učesnika), izvesni nosilac društvenih privilegija zbog trgovine ljudskim strahom od smrti je promptno zahtevao da se članovi „Ateista Srbije“ prognaju sa dotičnog Sajma, ponovimo to, obrazovanja. Pritiscima na direktorku škole, kao i pretnjama tužbom (ostaje nejasno zbog čega), srbijanski ateisti su se, skromni kakvim ih je vrišteći klerikalizam dao, povukli. Pedagoški antologijsko obrazloženje ove ekskomunikacije je navodno glasilo: „Ovo je Sajam obrazovanja, a ne sajam slobodne misli.“ Uz tvrdnju da je prisustvo ateista na sajmu čega-već naprosto „bezobrazno pred Uskrs“. U oštrom saopštenju, sada ateisti prete tužbama, i sve je to bila još jedna vest za jedan dan. Žalosno je samo što smo ostali bez Mirka Đorđevića, da u svojim cinično duhovitim vinjetama prokomentariše ceo slučaj.

Šta je zajedničko za ove dve aktuelne priče? Obe upućuju na faktičku nemogućnost koegzistencije naučnog i religijskog pogleda na svet – ukoliko se oni vrednuju po istim kriterijumima i prostorvremenima. S jedne strane imamo nemogućnost da kreacionizam (dakle, vulgarna i primitivna pseudonauka) nađe svoje ravnopravno mesto u naučnom televizijskom programu. S druge strane takođe imamo kontroverznu nemogućnost da deklarisani nevernici budu ravnopravno predstavljeni u školi, očigledno preotetoj ili bar snažno ucenjenoj od strane crkve. A koje su razlike između navedenih storija? U tome da je naučna netolerancija prema antinauci savršeno ispravna, dok je verska netolerancija prema bezbožnicima moralno problematična, iako ju je moguće nazvati prosto – istorijom. I to istorijom dugog trajanja, svakako. Naravno, sve to ako izuzmemo prostu, a prebrzo zaboravljenu činjenicu da crkvi nije mesto u školi, te da su francuski i drugi revolucionari prolivali krv boreći se za vrednosti sekularizma i razuma. Drugim rečima, da je ekipa sa mantijama ta koja je morala biti ljubazno zamoljena da napusti skup posvećen obrazovanju.

Kako opravdati jednu „netoleranciju“, a kritikovati drugu? Sasvim jednostavno, uz malo zdravog razuma, odgovornosti i dobre volje. Jer evolucija i kreacionizam nisu nikakvi konkurenti u borbi za istinu o tome kako izgledaju kosmos i živi svet. Jedno je naučna teorija, a drugo je parareligijska budalaština određenih fundamentalističkih krugova. Nauka funkcioniše u skladu sa dokazima, a kreacionističke tvrdnje da je Zemlja stara samo desetak hiljada godina sa dokazima imaju veze koliko i Dragan Đilas sa uspehom na izborima. I, uostalom, bespotrebno i štetno bi zamutile mladi um ionako zainteresovan jedino za rastuće grudi drugarice iz klupe. Mi zaista živimo u dobu u kojem su drangulije poput tolerancije, jednake zastupljenosti, postojanja više različitih uglova posmatranja, prava na sopstveno mišljenje itd. značajne vrednosti. Ali podlo šlepanje uz ove svakako važne stvari je specijalna vrsta bezobrazluka. Naime, tolerancija prema dokazanim neistinama nešto je sasvim drugo – neozbiljnost, neodgovornost i javašluk – i tome nema mesta u ozbiljnoj nauci. A u školama Srbije?

Argument o nepomirljivosti ili nesamerljivosti verovatno je jasan i određenim crkvenim krugovima i predstavnicima. Dođavola, dotični zaista nisu mogli podneti da dele životni prostor jedne fiskulturne sale sa improvizovanim sajmom u njoj sa nekakvim bezbožnicima. Ali naš kolektivni društveni problem je upravo u tome što se ti krugovi prepliću sa školom. To jest što, umesto da zastanu na granicama školskog dvorišta, imamo veronauku u učionicama i uopšte popove uticajne izvan religijske sfere. I zato je opaska „Ovo je Sajam obrazovanja, a ne slobodne misli“ zapravo i nažalost tačno opisala o čemu se zapravo radi. I zato, dok škola (ponovo) ne bude sekularni prostor u kojem se izučava nauka i neguje kritičko mišljenje, bolje je gledati naučne dokumentarce. U njima je bar jasno kome je gde mesto.