Blesava ljubavna pesma

 Predrag Koraksić Koraks je u tradiciji sopstvene genijalnosti ovo predstavio karikaturom navedenog političkog trojstva koje stoji pred ogledalom i u njemu vidi – Čedomira Jovanovića. Ima smisla upitati se kakvo je to perverzno igranje uloga, i ko je tu pacijent, a ko medicinska sestra; ko je učiteljica sa drvenim lenjirom, a ko nabildovani i obdareni momčić iz filmova za odrasl(ij)e? Jer, Nikolić “kleči” (citat) pred Srebrenicom, Vučić “moli” (opet citat) Evropsku uniju za ulazak Srbije u istu, a Dačić pred patriotama u Skupštini kaže da je “izdajnik” (opa, još jedan). Stotinu mu belih listića, jedino razumno pitanje tada glasi: nismo li se za to borili? Ili je tu nešto ipak izgubljeno u prevodu? Kako objasniti tu stvar?

Sjajnu analogiju koja može da posluži kao objašnjenje nudi motiv jedne odlične internet kolumne sa “Cracked.com” (“Četiri najhrabrija poteza u karijeri od strane poznatih muzičara”) u segmentu u kojem se tekst bavi Džonom Lenonom. Naime, čim su se Lenon i Makartni raskantali i sahranili Bitlse, Lenon je neprekidno optuživao Makartnija za razne stvari. Između ostalog, dok se on bavio mirom u svetu i sličnim budalaštinama, prozivao je Makartnija da se “prodao” i da piše samo popularne, lagane i generalno njanjave ljubavne pesme. Čak mu je i napisao odvratno sujetnu stvar “Kako spavaš mirno?” (“How Do You Sleep?”, 1971), i još naterao Harisona da u njoj odsvira koji slajd ton, u kojoj tereti Makartnija za krađu tuđih pesama i još svašta ružno i neistinito. I ovo je doprinelo (potpuno nepravednoj) slici o Lenonu kao kreativnijem Bitlsu, odnosno o Makartniju kao dečku jedino lepog glasa i još lepšeg stasa, koji je u izgradnji večnog hrama rokenrola nazvanog “The Beatles” ipak nosio vodu, a ne malter. A sve to iako je upravo Pol napisao remek-dela poput “Eleanor Rigby”, “Helter Skelter”, “Michelle”, “Penny Lane”, “I Will”, “Get Back”, “Golden Slumbers”, “Two of Us”, “Mother Nature's Son”, “Martha My Dear”, pa i popularne “Hey Jude”, “Let it Be” i “Yesterday” i mnoge, mnoge druge. Istine radi, ovoj popularnoj slici nije odmogao ni Makartni sa par muzičkih promašaja i pojavljivanju na svakoj živoj ceremoniji, od olimpijade do kobasicijade. Međutim, da je Lenon poživeo, ko može da garantuje da on ne bi zabludeo u, recimo, nekakav dosadni “world music” i tamburao na harmonici na poluvremenu Superboula? Svako ko iole poznaje liverpulski bend dobro zna da su debate “Lenon ili Makartni (ili Harison!)” besmislene koliko i promašene. To jest, da su sveti Jovan, sveti Pavle i sveti Đorđe (uz, hajde, svetog Ringa) sasvim ravnopravna božanstva.

Šta se dogodilo kasnije? Makartni Lenonu nije ostao dužan, i njegov odgovor je bio ogroman hit “Blesave ljubavne pesme” (“Silly Love Songs”, 1976) u kojem nedvosmisleno kaže “Neki ljudi bi da ispune svet blesavim ljubavnim pesmama. U čemu je problem sa tim? Voleo bih da znam”. Dok u refrenu očigledno inspirisanim praksom trpanja prsta u oko Linda i on samo ponavljaju “Volim te, volim te, volim te…” jedno drugom. Bilo je to nešto suptilnije i ovaj put genijalno teranje Lenona tamo gde Sunce ne sija. Koje je sam tražio i zaslužio. Koji je epilog ove muzičke brakorazvodne parnice u kojoj su na dobitku fanovi? Lenonu je neposredno pred kraj života (pokazalo se) ipak stiglo iz zadnjice u glavu. I svoj poslednji album (“Double Fantasy”, 1980) je ispunio upravo – blesavim ljubavnim pesmama. Čak i na omotu su on i Joko Ono kako se besramno ljubakaju. Album je izašao samo par nedelja pre nego što je idiot Mark Dejvid Čepmen sa Selindžerom u džepu shvatio da mu idol nije ono što je on umislio, uzeo Lenonov autogram, a zatim očistio pištolj i sačekao ga ispred zgrade Dakota na Aper Vest Sajdu. Istog dana, Eni Libovic je uslikala zaljubljeni par za naslovnu “Roling Stouna”, tj. Lenona bez gaća kako grli svoju nepopularnu suprugu i rukama i nogama.

U čemu je poenta? Kako se ističe u tekstu koji opisuje ceo slučaj, Lenon je osamdesete, poput Makartnija deset godina ranije, napokon sredio svoj porodični i profesionalni život. Posvetio se ženi i detetu, vratio se u studio, i batalio je celu tu hipi glupost. Shvatio je da, baš kao i njegov (ipak) prijatelj Pol, i on sam zapravo voli dobre ljubavne pop pesme. Ali za takav čin, jednostavno, trebaju muda. Nakon što je deset godina predstavljao sebe kao nekakvog pobunjenika i borca protiv rata, i davao intervjue u kojima trabunja o politici i usput optužuje svog bivšeg partnera – snimio je čist i iskren romantični album. Kako zaključuje autor članka, ovo nije bio izraz Lenonovog licemerja, već izraz njegove zrelosti.

Da li je moguće da se nešto slično dogodilo i političkim muzikantima koji se odazivaju na imena Tomislav, Ivica i Aleksandar? Čini se da u autorskom tekstu za Danas, povodom tzv. Dana Evrope, Aleksandar Vučić poručuje upravo to. “Živeli smo u prošlosti, uživajući, lakomisleno, u našem herojskom otporu svakoj ideji koja bi dolazila iz sveta” i dodaje “Da ne bude zabune, ovo piše jedan od onih koji se, valjda, baš tako ponašao i zato to i te kako dobro razume”. I Dačić i Vučić se eksplicitno odriču političko-muzičkog albuma “Nebeska Srbija” koji su tako uspešno prodavali sve ove godine.

Naravno da je lako otpisati sve to kao licemerje i sigurno da je teško poverovati u iskrene i dobre namere pred ovako očiglednom prevrtljivošću. Ali, s druge strane, da li je moguće interpretirati to kao – zrelost? Ovaj put političkog, a ne muzičkog izraza. Dok je Lenon trabunjao o nebesima (“Imagine” je odličan primer), imao je problema i sa ženama i sa heroinom. Kada se otresao tih tinejdžerizama, na najbolji mogući način se obratio javnosti i izvinio Polu – sopstvenim “blesavim ljubavnim pesmama”. “Svi zajedno, tresnuli smo na zemlju i taj slobodni pad sa visina bio je bolan za svakog od nas pojedinačno”, piše Vučić. “Svako zlo koje smo sami sebi bespoštedno nanosili, pravdali smo višim ciljevima, nebom, svetinjama, nacijom”, dodaje Dačić.

Spisateljski duo Vučić-MakDačić, kao pojedinci koji su druge tako olako nazivali “izdajnicima” koji su se “prodali”, sada se na isti način “prodaju” sami. I pišu svoju blesavu ljubavnu pesmu, prizemno, ali i zemaljski toplo. I deluju i iskreno i zrelo u tome. Prodali su se i komercijalizovali, reći će muzički puristi i razni klinci u dubokoj mladosti. I puštaće sebi samo njihove opskurne prve albume ili beskompromisne rane radove, sa perkusijama u vidu ratnih bubnjeva i zveckanja redenika. Ali muzički ukus nacije i popularnost na top-listama su neumoljivi. Radio stanice puštaju samo novi album, a gladna publika traži jedino nove hitove. I kada su tačno bili iskreni više nije toliko važno, zato što je moguće da su to bili oba puta. A ono što se broji je kvalitetna numera, a ne iskrenost. Kako god bilo, istorija je odlična učiteljica. Pogotovo kad se predaje na muzičkom.