A, uz udarnu sliku spomenutog Bojana Pajtića, išla je i rečenica „Zaboravio da su nosioci razvoja i promena na planeti inženjeri, ne sociolozi“. Dakle, šatro analitički i polemički, tekst je zapravo bio očigledna propaganda u korist (inženjera) Dragana Šutanovca i sproću (doktora društvenih nauka) Bojana Pajtića. Ostaje nejasno samo otkud nesretni sociolozi u celoj priči, odnosno šta su oni kome skrivili. Možda je to famozni Šule, iz trećeg puta, dobio šesticu na tradicionalno nezgodnoj sociologiji na svom Mašinskom fakultetu, odsek hidroenergetika.

Ali, poenta uopšte nije u Demokratskoj stranci, neka dotične da se davi u svojoj sujeti, pohlepi i metiljavosti. Radi se o opštoj percepciji koju društvene nauke imaju u javnosti, a ne (samo) u okvirima jedne relativno bezmude i jalove partije. Retko koji roditelj se obraduje kada mu dete saopšti da bi da studira društvene nauke. Jer, dok programeri mlate pare, a lekari beže u Nemačku ili izazivaju zavist komšinica, malo ko se naročito opario od istorije umetnosti ili od antropologije. Doduše, možda je zgodno razmišljati o društvenim fenomenima i izazovima dok se sa diplomom društveno-humanističkog fakulteta prodaju cigarete u trafici, peru automobili u autoperionici, ili konobariše u kladionici? Sve je to lepo, sine, ali od čega ćeš živeti? Pri čemu je „sin“, naravno, i sin i ćerka.

O ovome svedoče i duboko penetrirani stereotipi koje uredno negujemo u vezi sa društvenim naukama. Sociologija mora da je neki mrski socijalizam, a politikologija „škola za političara“. Na Pravnom fakultetu i onako samo uče zakone napamet, a ekonomiju poznaje i baba na pijaci, šta tu ima da se studira. Psihologijom se bavi samo ćaknut svet, a pedagogija se svodi na to da se provetri učionica i podvikne kad zatreba. Jezik se, ako baš mora, dadne naučiti i u privatnoj školi, a koga briga za francuski roman, nemačku dramu ili englesku poeziju? Ko hoće, neka čita u slobodno vreme. A ta žurnalistika, nije li i to samo lepo pisanje, i nije li novinar postao svaki zemara sa Tviterom? Najzad, filozofija? Reči „filozof“ i „filozofirati“ (jedino) u srpskohrvatskom i bugarskom jeziku imaju negativnu konotaciju, i predstavljaju sinonim za nepraktično lupetanje i laprdanje raznih pametnjakovića i mudrosera. Dakle, društvene nauke i humanističke discipline su nešto što je ili relativno nepoznato i ezoterično, ili nešto potpuno besmisleno i svakako slabo plaćeno ili neplaćeno uopšte. Jer, svet menjaju inženjeri, reče Šule i ostade živ.

Međutim, i mimo ovih neukih i uskogrudih stereotipa, razumno je zapitati se čemu zaista društvene nauke u ovom dobu i trenutku? Jer vaistinu nema hardverskih, softverskih, automobilskih, građevinskih ili bilo kojih drugih firmi koje u hektolitrima zapošljavaju filozofe, sociologe, arheologe ili profesore francuske književnosti. U pitanju je egzistencijalno pitanje, kao i pitanje javnih i obrazovnih politika: trebaju li nekom društvu politikolozi, antropolozi i istoričari umetnosti, koliko njih i, dođavola, zašto? S tim u vezi, udeo društvenih nauka u kurikulumima Sjedinjenih Država i razjedinjenih evropskih zemalja je dramatično opao, a japanska vlada je prošle godine donela uredbu o tome da se batali finansiranje svega visokoškolskog što ne nudi „praktično, stručno obrazovanje“. Pa je čak 50 japanskih univerziteta zatvorilo ili najavilo zatvaranje svojih departmana za društvene nauke.

Ovaj trend je bio započeo sa Hladnim ratom, kada su Amerikanci upumpali milijarde dolara u svoje univerzitete i naučne institute, kako bi im inženjeri i nuklearni fizičari poslali čoveka na Mesec i proizveli više nuklearnih bombi od Sovjeta. Ali, pošto se novca sipalo tako da preliva, i društvene nauke su učačkale ponešto, i dočekale kraj hladnog rata relativno netaknute. Međutim, sve se promenilo na prelasku u 21. vek, odnosno sa ekonomskim kriziranjem i sa merama štednje. Pa je i žaba od Srbije digla nogu pred belosvetskim potkivanjem, i to u vidu nakaradne sklonosti finansiranju samo onih nauka koje donose nekakvu kintu ili stranu investiciju odmah i sada, da se zabode ašov pred kamerom. Ubrzo je gotovo sve postalo preorijentisano na tzv. STEM (nauku, tehnologiju, inženjerstvo i matematiku), u kratkovidoj zamisli da će društva koja globalno prevladaju u ovim disciplinama, istovremeno zavladati svetom. Ali, da li snaga i moć zaista leže samo u slaganju čipova i cigala?

I zato je ključno odgovoriti na pitanje čemu još društvene nauke. Čemu to služi (a uz to i ne radi)? Tada valja posegnuti za zgodnom alegorijom koju je, na dodeli diploma, ispričao američki esejista i profesor kreativnog pisanja Dejvid Foster Volas. Naime, plivale u moru dve ribice, i sretnu stariju ribu kako im pliva u susret. I sad, kaže im ova starija riba: „Ćao, momci, kakva je voda?“ i ode dalje. I ove dve produže i nakon par trenutaka zastanu i zapitaju se: „Dođavola, šta je voda?“. Dakle, šta je voda? Društvene nauke i humanističke discipline predstavljaju onaj korpus ljudskog znanja koji nam nudi odgovor na upravo to neobično pitanje. Jer, baš kao i ova riblja omladina, ni mi ne skapiravamo da plivamo kroz tu neku vodu, kroz sve ono što nas okružuje, menja i ograničava, a da toga nismo ni svesni. Dok društvene nauke razotkrivaju i raskrinkavaju tu vodu. I zato su opasne, koliko i mudre.

Naime, svi mi živimo jedne relativno banalne i prozaične živote: umivamo se, peremo zube, vozimo se na posao, rmbačimo, vozimo se natrag kući, umivamo se, peremo zube, spavamo, pa ispočetka. U nekom međuvremenu i doručkujemo, ručamo i večeramo, prndačimo se i/ili masturbiramo, odlazimo na kafe ili u posete prijateljima, slavimo praznike sa rodbinom, obeležavamo svadbe i sahrane, putujemo na more na godišnji odmor, javljamo se komšijama u prolazu, gledamo filmove i čitamo vesti, slušamo i širimo tračeve, isprobavamo i kupujemo odeću, depiliramo se ili brijemo, brišemo zadnjicu WC papirom, gutamo čips, pljeskavice, sladoled i pivo. Vodimo taj neki život, klizeći kroz njega više ili manje glatko. Ali ne kapiramo vodu oko nas. Nesvesni smo vode koja doslovno oblikuje i ograničava našu egzistenciju, naše emocionalno i mentalno iskustvo, naše želje, naše potrebe i naše strasti. Ne razumemo da su i naš posao, i prostori u kojima živimo, kao i naša razonoda – determinisani nekim širim i dubljim, nevidljivim i „vodenim“, društvenim, kulturnim i istorijskim silama.

I baš to je ono što inženjerski um najčešće ne ume da provali. Jer, tri obroka, novac, pranje zuba, seks, plaža, fudbal, komšiluk, školovanje, lečenje, svadba, film, muzika, vesti, kafa, depilacija, suknje i kravate, sladoled i pivo, naši celokupni životi i sve ono važno i nevažno u njima, imaju i neku društvenu i kulturnu istoriju, a ne samo puku tehnologiju. Društvene nauke nam ukazuju na to da stvari koje nam se dešavaju, i stvari koje živimo, nisu samo proizvod naših ličnih odabira, želja i nastojanja, već stvar nekih dubljih društvenih, političkih, kulturnih i istorijskih procesa. Možemo izgubiti posao svojom krivicom, naravno, ali ako svoj posao paralelno izgubi na desetine hiljada ljudi, onda je u pitanju jedna šira društvena, strukturna i ekonomska stvar. Onda je u pitanju voda koju ne kapiramo, ali koja i te kako utiče na naše kretanje i (pre)oblikuje naše ponašanje. Uostalom, ljudi na Zapadu se i nisu masovno kupali u moru sve do 17. veka, nisu išli u restorane sve do 18. veka, a počeli su da brišu zadnjicu papirom tek od 19. veka. Sve su to novotarije u kojima danas spremno učestvujemo, kao da smo mi sami baš tako odlučili i hteli. Ali smo u njih zapravo neznalački uronjeni i kroz njih plivamo nesvesni. Društvene nauke nam pomažu da se osvestimo.

Skapiravanje društvenog, istorijskog, kulturnog, ekonomskog i pravnopolitičkog konteksta naših života i našeg delanja jeste ono što društvene nauke rade i čemu ponajpre služe. Tome da shvatimo spomenutu vodu koja ograničava naše kretanje i kroji naše mišljenje i ponašanje. A koje toliko (volimo da) smatramo za naročito lično, samostalno i slobodno. I to ih kroji na složene i nelinearne načine koji se, nažalost, ne mogu izraziti inženjerskom formulom. I zato, pa šta ako se društvene nauke najčešće ne sipaju u rezervoar i ne mažu na hleb? Da li su litar dizela i hlebni namaz ama baš sve što nas u životu interesuje? I kakav je to život onda? Čuvajmo i negujmo društvene nauke, da se u toj vodi oko nas ne bismo udavili.