Čiji su naši geni?

Džoli, jedina i punopravna vlasnica svojih grudi, napravila je dobro obavešten izbor, na temelju statističkih verovatnoća i ozbiljne nauke, u korist svog zdravlja i svih zainteresovanih za njega. Bilo bi dobro kada bi njen primer pratili ne samo samouvereni odbijači samoprovere, kao da je ispipavanje grudi nešto neprijatno, već i svi oni koji negiraju globalno zagrevanje i njima slični procenitelji pod firmom „Neće valjda“. Uzgred, u vezi sa svim tim se javljaju se i priprosti lokalni antikapitalisti, kojima zapravo više smeta Amerika od kapitalizma, te zapitkuju koliko to sve košta i naglo se interesuju za zdravlje srpskog ženskog tela u raljama globalizacije. Jer su odavno prestali da ga dodiruju, pa po kafanama pod slikom Vladimira Putina mogu da se interesuju za svetskoistorijske procese.

Međutim, iza ugla celog mastektomskog slučaja postoji jedan mnogo značajniji proces po budućnost i zdravlje ljudske nacije. A to je debata čiji su njeni – geni. A u tom slučaju, odgovor je nažalost nešto kompleksniji od „Džona Vojta, onog iz Ponoćnog kauboja“ kao trivija-pitanju za kviz ili čak i od razumnog i suvislog – njeni. Jer, budućnost je stigla i nije baš bradavičasto ružičasta. Naime, sudeći po patentu broj 5.747.282 (i još dvadesetak sličnih), patent za gen koji sa sobom donosi ogromnu verovatnoću raka dojke je u vlasništvu jedne privatne kompanije.

O čemu se, dakle, radi? Da bi otkrila da li poseduje rizične genske mutacije na tzv. genima BRCA1 i BRCA2, Anđelina Džoli i svi zainteresovani morali su da se obrate i plate kompaniji koja ima patent na taj gen. U ovom slučaju, kompanija se zove Mirijad Dženetiks („Myriad Genetics“). Dakle, ova firma je patentirala jednu sekvencu ljudskog genoma, testove u vezi sa tim genima, i sva buduća otkrića u vezi sa njima. To konkretno znači da samo oni smeju da legalno testiraju ove fragmente našeg DNK, a ti su fragmenti ključni za rak dojke. Logika je sledeća i dobro poznata: mi smo ih otkrili, oni su naši. Slikajte se sa vašom medicinom iz kamenog doba, mi sekvenciramo!

Slično je i za mnoge druge gene (u slučaju Mirijada, oko 700) i za mnoge druge kompanije koje su se posvetile ovoj logici i koje okreću masne monopolističke pare za to. Pre toga su, zaista, i uložili ogromne privatne pare da bi te gene izolovali i sada ih ljubomorno čuvaju, uživajući u genskom kajmaku. Sve ove kompanije ne tvrde da su vlasnici našeg tela, naravno, samo jednog malenog (ali zdravstveno bitnog) dela našeg tela, živog ili mrtvog. Dakle, čim neko izoluje te gene, oni automatski postaju vlasništvo Mirijad Dženetiksa. Jednostavno, dok smo mi gledali naučnofantastične filmove o genetskom inženjeringu, neko je tu budućnost inženjerski stvarao.

Debata je stvarna, iako budi loš osećaj u stomaku. I postavlja pametna pitanja o granicama privatnog vlasništva, ako potisnemo emociju i sliku nage Anđeline Džoli iz glave. Naime, lekovi su već privatno vlasništvo, od patentiranog metoda izvlačenja aktivnog sastojka iz neke evolucijom dane biljčice u Amazonu, sve do pažljive kombinacije tog aktivnog sastojka u belu pilulu, uz dizajn bočice i brendirano ime na njoj. Dođavola, lovcima-sakupljačima po Amazonu je neobično što uopšte nešto poput zemljišta može biti privatno vlasništvo. Samo smo mi, deca neolitske revolucije, uveliko naučili na to, pa se vučemo po sudovima sa braćom i sestrama gde uveliko delimo babinu zemlju, ako babe više nema. A šta ćemo sa decom genetičke revolucije? I zašto bi neka privatna kompanija uopšte uložila ogromna sredstva u otkriće zdravstveno bitnih gena ako od toga posle ne može da naplati neku kintu (3000 dolara za gen Džoli, prijateljska cena)? Nije li ta trka u lekovitom naoružanju među kompanijama nešto što je na korist svih? To što nas revolucija koju u medicini ostvaruje genetika čini nepripremljenim i neobaveštenim je samo naš problem. I što poruke „Prometeja“ („Prometheus“, 2012) Ridlija Skota nismo do kraja ukapirali, dok je „1984“ davno prošlo vreme.

Pre odmahivanja rukom i tvrdnje da je svet otišao dođavola, kao što jeste, a da u tome prednjače Amerikanci kojima nije dosta naša duša, pa sada hoće i naše telo – ove debate se i vode u Sjedinjenim Državama, i to na Vrhovnom sudu. U pitanju je slučaj koji protiv Mirijad Dženetiksa vodi Udruženje za molekularnu patologiju i koji će verovatno biti prekretnica kada je reč o odgovoru na realno pitanje čiji su naši geni. Naime, ovo udruženje je osporilo upravo fenomen patenata na gen i ono tvrdi da dosadašnje patentiranje sekvenci gena i stvaranje lekova na ovaj način, jednostavno ne može biti predmet privatnog vlasništva. Ističe se da je ljudska DNK deo prirode, kao i bilo koji njen deo, i prsti kompanija tamo nemaju šta da traže. Saslušanje usmenih argumenata na Vrhovnom sudu je bilo 15. aprila, a svoje viđenje situacije je napismeno dao i jedan od dvojice koji su uopšte otkrili taj prokleti DNK, Džejms Votson, koji je takođe protiv privatizacije ljudskog genoma.

Dakle, uz priličnu kampanju za „nacionalizaciju“ sekvenci ljudskog genoma, deluje kao da će patentiranje gena biti oboreno i da će svaka osoba imati pravo da pogleda u svoj DNK bez danka u krvi nekakvoj privatnoj firmi. Međutim, neće li to onda dovesti u pitanje ostale elemente prirode na koje smo stavili cenu i bar-kod? Kako je raspravljajući o poreklu nejednakosti među ljudima još 1754. godine pisao Ruso: „Prvi koji je ogradio zemljište i rekao 'Ovo je moje!' naišavši na prostodušne ljude koji su mu poverovali, osnivač je civilizovanog društva“. Važi li to i za ograđivanje sekvenci DNK? I nije li onda naša pobuna necivilizovana i antidruštvena? Znamo šta bi rekao drug Žan-Žak: „počupajmo to koplje i zatrpajmo taj jarak“, jer ćemo „propasti ako smetnemo s uma da plodovi pripadaju svakom i da zemlja nije ničija“. Ali ako već uveliko ovako postupamo sa zemljom, imamo li pravo da se bunimo zbog gena?

Bolje je da se čovek igra boga, nego da ga izmišlja. Uostalom, oduvek je to radio, a starci su kršili prste ili odmahivali rukom. Problem je samo da li to igranje treba da naplaćuje i kome. „Sanjaju li androidi električne ovce?“ pitao se Filip K. Dik u istoimenom romanu koji je poslužio kao inspiracija za „Istrebljivača“ („Blade Runner“, 1982)? Gde je granica ljudskog, a gde počinje korporacija? Bolje je da se pitamo ovakve stvari, nego da li su sise Anđeline Džoli otišle u pakao ili raj.