Duvanje slobode

 Velike količine ovog ribljeg nervnog otrova (tetrodotoksina) su smrtonosne, ali manje doze imaju psihoaktivne efekte. Očekivano, ovako „uduvani“ podvodni sisari tada se ponašaju neobično, a pre svega „kuliraju“ i oduševljavaju se svojim odrazom na površini vode. Zvuči poznato? Naravno, ovakvo ponašanje podseća na ponašanje još jedne posebno inteligentne životinjske vrste, čoveka. Sličnosti tu ne prestaju, naprotiv. Delfini, koliko god bili slatki za slikanje i računarske pozadine, zapravo često praktikuju ubistvo drugih delfina, silovanje svojih ženki, kao i mučenje drugih pripadnika podvodnog sveta bez namere da ih pojedu. S druge strane, i čovek žvaće i guta jednu (pod)vrstu ove ribe, fugu, koja je specijalitet u Japanu. Naravno, profesionalno očišćene od tragova toksina, uzbuđujući čula samim rizikom. Uzgred, i slonovi se napijaju fermentisanim voćem, odnosno svojevrsnom prirodnom rakijom. Svi smo istog porekla, vaistinu.

Ova je priča zanimljiva zbog događaja u vezi sa dekriminalizacijom kanabisa (marihuane) u američkoj saveznoj državi Kolorado od 1. januara 2014. Odnosno o naporima još jedne životinje komparativno povećeg mozga da koristi određene supstance kako bi – uživala, opustila se ili poblesavila. Početkom novembra 2012. godine, građani Kolorada su sa 55.32 odsto glasova „za“ izglasali ustavni amandman koji je faktički omogućio ličnu upotrebu marihuane. I regulisao uzgajanje, proizvodnju i prodaju kanabisa za starije od 21 godinu na način koji je gotovo identičan regulaciji alkohola. Interesantno je i da su se ovoj inicijativi, osim dežurnih hipija, levičara i liberala, pridružili i pojedini istaknuti konzervativci i sveštenici, složni u stavu da aktuelni zakoni – odnosno prohibicija – nemaju nikakvog dobrog efekta. Takođe, slični amandmani su nedavno usvojeni i u saveznoj državi Vašington, ali je dotična dobila manje medijske pažnje.

Posledice? Prodavnice kanabisa koje su dobile licencu za prodaju žale se da će od goleme potražnje uskoro morati da zatvore radnju. Nepoznato je kakva je situacija sa grickalicama i sladoledom kada konzumente nakon duvanja uhvati glad. A za one kojima je na umu samo priprosta ekonomska logika celog slučaja, ima i toga. Očekuje se da će na ime (prilično oštrog) poreza na prodaju kanabisa Kolorado unovčiti i do 22 miliona dolara godišnje, od čega će većina otići na izgradnju i obnovu škola. Širom Amerike već su se pojavili i specijalni turistički „paket aranžmani“ koji u Kolorado vode turiste željne skijanja i trave. Još 2005. godine, preko 530 istaknutih ekonomista sa raznih univerziteta, uključujući tu i Miltona Fridmana i još dvojicu nobelovaca, u otvorenom pismu predsedniku Bušu, američkom Kongresu i raznim guvernerima zatražili su legalizaciju kanabisa. Sada verovatno zadovoljnije trljaju ruke ili pak džoint.

Pre nego što skršimo prste nad sveopštim bludom i nemoralom ili izgunđamo koju antiameričku, razmislimo dvaput. Uz to, dobro je poznata (posve tačna) argumentacija o tome da (posve legalni) nikotin i alkohol godišnje ubiju ili povrede višestruko više ljudi od kanabisa. Kao i da većina štete u vezi sa kanabisom nema naročite veze sa svojstvima te biljčice već upravo sa kriminalizacijom njenog posedovanja, konzumacije i prodaje. Logika je prosta kao sifon: ukoliko se nešto za čim postoji tražnja zabrani, to nešto se automatski preseljava u zonu crnog i mračnog. Gde više ne samo što ne postoji porez, već ni razumna i suvisla kontrola. Istraživanja decenijama uporno pokazuju da stroži ili labaviji zakoni u vezi sa drogom nimalo ne utiču na (zlo)upotrebu iste. Ali i da sveopšta jurnjava za onima koji vole da duvaju troši ogromne policijske, sudske i zatvorske resurse bez naročitog efekta ili smisla. Niti je marihuana nekakva droga koja „otvara vrata“ težim drogama – jer onda isto važi i za duvan, kafu i čokoladu.

Konačno, ovde se najmanje radi o poslovnoj, pravnoj ili logičkoj dimenziji celog eksperimenta, odnosno o otvaranju novih radnih mesta u turističkom sektoru ili o đilasoidnim vizijama o novcu za otvaranje obdaništa za nekakvu dečurliju. Radi se o slobodi. I zato nije neobično što su Amerikanci bili među prvima u svetu koji su svoje prohibicije počeli da ukidaju – čak i ako su posredi brđani iz Kolorada, a ne njujorški hipsteraj. Nije greška: među prvima u svetu. Jer, greše svi kojima su oči uprte u Amsterdam i na sećanje na onu jednu ekskurziju tamo. Naime, Holandija nije istinski legalizovala proizvodnju i distribuciju marihuane „na veliko“, već samo njenu (malo)prodaju u količini manjoj od 5 grama – otuda eksplozija „kofišopova“. Dok je u Koloradu legalna kupovina oko 30 grama marihuane, kao i uzgajanje (do šest biljaka u toplini doma svoga) i prilično masovna prodaja, uz licencu za taj biznis. Dakle, u igri je istinski socijalni eksperiment i nešto prilično revolucionarno i novo – bar u poređenju sa 20. vekom i za inteligentne sisare koji hodaju po zemlji, umesto da plivaju okeanom. Amerika je opet avangarda duvačke klase, ali i više od toga.

U pitanju je novo učenje starih lekcija socijalne filozofije o slobodi da se sa svojim telom radi šta se poželi. Još je Džon Stjuart Mil tvrdio da vlada nema pravo da sprečava pojedince da rade bilo šta što šteti njima samima. Ovo se odnosi na cigarete, alkohol, slaninu, pomfrit iz Mekdonaldsa, seks bez zaštite i, da, marihuanu. Uostalom, sam je život jedna nestabilno nezdrava stvarčica sa garantovano smrtnim ishodom. Bertold Breht je navodno rekao: „Postoji više načina da se neko ubije. Može se nekome zabiti nož u trbuh, nekome oduzeti hleb od usta, nekoga od bolesti ne izlečiti, nekoga strpati da živi u lošoj kući, nekoga radom izmrcvariti, nekoga u rat povesti itd. Tek ponešto od svega toga je zabranjeno u našoj zemlji.“ Isto važi i za načine da se detinje razonodite, opustite ili iz-stvarnosti-isključite. Stvar je lokalnog licemerja šta ćemo zabraniti, a šta ne.

Da li je Mil i sam voleo da liže nekakve psihoaktivne žabe ili ne, ostaje istoričarima filozofije, ali je činjenica da su principi na kojima su utemeljene Sjedinjene Države upravo plod Milovih mozgovnih vijuga. Trebalo im je oko 150 godina da granice slobode prošire i na dežurnu babarogu koja se naziva drogom, a koja se na delfinskom verovatno naziva razonoda. A na srpskom? Jer, iako je Milovo delo „O Slobodi“ na srpski jezik svojevremeno preveo kralj Petar Prvi (Karađorđević), u ovom društvu su prečesto slepljene stranice sa lekcijom o tome da je čovek gospodar svog tela. I da ga, sve dok u tom gospodarenju ne šteti drugima, valja ostaviti na miru. Čak i ako radi nešto nezdravo ili samo detinjasto i glupo, nije posao države da ga u tome sprečava. Za to postoje razum, savest i, valjda, devojke i majke. I zato je u priči potpuno nevažno da li se marihuana konzumira ili ne – oči slobodnog sveta ostaju usmerene ka socijalnom eksperimentu u Koloradu. Kaubojskoj državici koja je godinu dana pre savezne ukinula prohibiciju na alkohol, a svetu podarila „Tragače“ (1956) Džona Forda i „Saut Park“ Treja Parkera i Meta Stouna. Ko voli: živi bili i duvali.