Fašizam se vraća kući 1Foto: Luca Marziale / Danas

Tačno 100 godina nakon zloglasnog Marša na Rim, kada je Benito Musolini preuzeo vlast, 28. oktobra 1922. godine – fašizam se vratio u Italiju.

Neofašistička partija Braća Italije, predvođena Đorđom Meloni, osvojila je pojedinačno najviše (26 odsto) glasova na opštim izborima u nedelju. I baš krajem oktobra, očekuje se formiranje vlade ove fašističke Braće, u društvu desničarske Lige (Matea Salvinija) i Napred Italije (Silvija Berluskonija). Meloni će najverovatnije postati nova italijanska premijerka, te prva žena na čelu italijanske vlade u istoriji.

I što predstavlja raskid sa maskulinom prošlošću. Međutim, ona mnogo jezivija i upadljivo mračnija istorija se ponavlja, a to je – fašizam u Italiji. Preterujemo?

Krenimo redom.

ČUVARI VATRE: Na primer, 19-godišnja Meloni je 1996. predvodila grupu militantno-fašističkih studenata, i pred TV kamerama izjavljuje: „Musolini je bio dobar političar. I sve što je radio, radio je za Italiju. A to nije bio slučaj sa našim političarima u prethodnih 50 godina“.

Ima na Jutjubu. Od 2014. ona postaje liderka (tada) omalene partije Braća Italije, osnovane upravo kao stranke-naslednice ili čuvara vatre partija Italijanski socijalni pokret (1946-1995) i Nacionalna alijansa (1995-2009), a koje su direktno nasledile Musolinijevu Nacionalnu fašističku partiju. Uzgred, metafora sa vatrom nije slučajna.

Partijski logo Braće Italije je namerno identičan kao i logo neofašističkog Italijanskog socijalnog pokreta – plamen ili vatra u bojama italijanske zastave, koji simbolizuje i večnu vatru na Musolinijevom grobu.

Kontinuitet je neumoljiv. Prethodnik Meloni na mestu predsednika Braće Italije (Ignjacio la Rusa) izjavljuje: „Mi smo naslednici Il Dučea“. Dok pre njega, lider Nacionalne alijanse, Đanfranko Fini ističe Musolinija kao najvećeg državnika 20. veka. Buduća premijerka Meloni danas pokušava da malčice opere i ispegla svoje direktne veze sa fašizmom, iako – bez omekšivača.

Dakle, ne previše, i ne previše ubedljivo. Bez ograda i osuda, ona tvrdi – „Za desnicu, fašizam je stvar istorije.“ Što samo znači da – nije, i naprotiv. Musolini je možda fizički mrtav, ali fašistička prošlost ostaje značajna činjenica italijanske politike i dan-danas. Ništa neobično, ili baš poput raspojasanog četništva (tih izdašnih saveznika italijanskih fašista), u politici i vrednostima i Republike u kojoj živimo.

Da li je to fašizam negde odlazio i zašto nije? Pa, tako što Italija nikad nije prošla kroz proces denacifikacije, odnosno lustracije nakon Drugog svetskog rata. Početkom Hladnog rata, liberalnim saveznicima je bilo mnogo važnije da unište najveću komunističku partiju u Zapadnoj Evropi – Komunističku partiju Italije, i koja je 1947. brojala oko 2,3 miliona članova.

Čistke italijanske vlasti i birokratije od fašista tada postaju nebitne, pa Musolinijevi saborci osnivaju fašistički Italijanski socijalni pokret već 1946, i koji ubrzo postaje četvrta najveća partija u Italiji. A Musolinijeva unuka, Alesandra, bila je izabrana u Evropski parlament (2004), uprkos tome što otvoreno zastupa politiku svog dede i tvrdi da je „Bolje biti fašista nego homoseksualac“.

Ali hej, i unuk Draže Mihailovića takođe sedi u Skupštini Srbije, sa istim svetonazorima, zar ne?

PRAZNE KOLEVKE, PUNA GROBLJA: Kad je reč o politici i ideologiji Đorđe Meloni, ona u junu 2022. ističe sledeće: „Da za prirodnu porodicu, ne za LGBT lobiste. Da za polni identitet, ne za rodnu ideologiju.

Ne za islamističko nasilje, da za sigurne granice, ne za masovnu migraciju.“ Za nju, gej lobi uništava tradicionalnu porodicu, a Džordž Soros promoviše masovnu migraciju, i time uništava belo i domicilno stanovništvo Italije.

„Postoji levičarska ideologija, tzv. globalistička ideologija, koja za svog neprijatelja smatra sve ono što je oblikovalo naš identitet i civilizaciju“, poručila je nedavno za Vašington post. Kao Berluskonijeva ministarka za omladinu, tvrdila je da će Italijani „nestati za dve ili tri generacije“ zbog priliva migranata i zbog bele kuge (a „Kolevke su nam prazne, a groblja su nam puna“, isticao je Musolini još 1927).

Zvuči poznato? Zvuči seksi? Da, upravo kao narativ Viktora Orbana u Mađarskoj, odnosno kao jeftino trabunjanje i štetočinarenje raznih Dveri, novog DSS, i Zavetnika u Srbiji, zar ne?

Meloni nastoji i da ograniči prava Italijanki na abortus, koji je u ovoj zemlji postao legalan tek 1978 (abortus kao „zločin protiv italijanske rase“, zabranio je upravo Musolini). Do juče je izražavala narajcane simpatije prema Vladimiru Putinu (u autobiografiji iz 2021, Putina je označila kao svog uzora u odbrani evropskih vrednosti i identiteta), ali je (čak i ona!) tu stvar prigušila nakon ruske agresije na Ukrajinu. Međutim, za razliku od npr. Marin le Pen, Đorđa Meloni se nikad nije odrekla svojih veza sa italijanskim fašistima.

Divila se i Đorđu Almiranteu, saradniku nacista i uredniku antisemitskih i rasističkih časopisa. Pozivala je da se ukine italijanski praznik Dan oslobođenja (od fašizma), i slično.

Najzad, kao i svi fašisti, i Meloni je sklona ispravljanju državnih granica po etničkom ili istorijskom principu: „Uvek sam bila protiv ulaska Hrvatske u EU, dok ne dođe do povratka imovine Esulima (izbeglim Italijanima).

Da ne govorim o povratku, direktno, Istre i Dalmacije“. Uz protivljenje onima koji su u ratu hrabro ubijali italijanske fašiste – Titu i jugoslovenskim partizanima („Apsurdno je da se čast ukazuje nekome ko je odgovoran za pokolj Italijana. Odmah oduzeti orden italijanske Republike Josipu Brozu Titu“).
Dakle, sve je tu. I vera i nacija i tradicionalna porodica. Antikomunizam i istorijski revizionizam. I identitet i bela rasa i civilizacija. I protiv migranata i pedera, i protiv mrskih elita. Sve u ime malog, običnog čoveka – a zapravo u ime Benita Musolinija. A na tom je užetu Evropa već visila. Međutim, ovaj ideološki amalgam uopšte nije naivan.

Kako je u Vremenu pisao Ivan Ivanji, „Musolini je bio obrazovan čovek, govorio je sedam jezika, mnogo je čitao, svirao je violinu; Hitler je u poređenju sa njim bio primitivac i neznalica“. S tim u vezi, naša je kognitivna greška u koracima što fašizam identifikujemo jedino sa nacizmom i Holokaustom. A nacisti su bili zastrašujući i sumanuti izuzetak, a ne pravilo krajnje popularnih fašizama u Evropi.

BOG, OTADŽBINA, PORODICA: Fašizam kao ideologija predstavlja mnogo kompleksniji svetonazor od banalnog totalitarizma, te virulentnog antisemitizma i pratećeg mu epiloga u Aušvicu.

Kad je reč o fašizmu kao takvom, u pitanju je trajno privlačna zamisao ljudske životinje o organskom jedinstvu vođe, naroda i države. O staleškom društvu, militarizmu i teritorijalnom širenju, te brutalnom progonu svega drugog i drugačijeg. Svoje autohtone fašističke partije imale su i Velika Britanija, Francuska, Belgija, Norveška, Portugal, Španija, Grčka, Austrija, Rumunija, Mađarska, kao i Jugoslavija. A nostalgija za fašističkim redom, poretkom i disciplinom ostaje snažna, isto kao i mazohistički vlažni san o čvrstoj ruci koja će rešiti stvar i promeniti sve.

Ovaj sociolog i kolumnista je, sa budućom suprugom, svojim automobilom proputovao čitavu Italiju. Od Venecije i Portofina, i cele Toskane, preko Rima, Napulja, Pompeje i obale Amalfi, pa skroz do Sicilije. A u Rimu, na koncertu Brusa Springstina, ju je i zaprosio. Usput je upoznao mnoge neverovatne ljude, njihove priče i životne istorije, i malo je reći da Italija ima posebno mesto u njegovom srcu i sećanju. Jer, moja porodica je nastala upravo u Rimu.

A, kad je na našem Mercedesu u Toskani stradala lamela, lokalci su nas izbavili i smestili u Montalćino – i ponudili nas verovatno najboljim vinom na planeti Zemlji (Brunello di Montalcino). I onda, italijanska braćo i sestre, gde se dede Federiko Felini sa Amarkordom (Sećam se, 1973)? Ili genijalni Serđo Leone („U mladosti, verovao sam u tri stvari: marksizam, snagu filma, i dinamit. Sada verujem samo u dinamit“)? Da li su vas zaista toliko omađijala fašistička Braća Italije?

U veličanstvenoj zemlji Bokača, Leonarda, Galileja, Pučinija, Bekarije, Gramšija, Enca Ferarija i Sofije Loren? I to po drugi put, zlo i naopako?

Slogan Đorđe Meloni glasi Bog, otadžbina, porodica. I nije to nikakav populizam, desni ekstremizam ili alt-desnica. U pitanju je čisti i nepatvoreni fašizam. I kojim se ona i njene falange i te kako ponose – bestidno ili bez blama, a na sramotu svih dobrih ljudi u našoj Evropi. Jer, ako neko izgleda kao fašista, govori kao fašista, i poziva se na fašiste – onda je u pitanju fašista.

Stvari su najzad postale ogoljene i nage. Dosta je bilo sakrivanja iza identiteta, tradicije, boga, otadžbine i porodice, odnosno borbe protiv elita, migranata i gejeva. Uostalom, po čemu se to politika i ideologija Đorđe Meloni razlikuju od politike Dveri, novog DSS, Zavetnika, pa i pojedinih figura u SNS? Zgodno je saznati da ovakve ideje danas baštine – italijanski fašisti.

„Ja sam žena, ja sam majka, ja sam Italijanka, ja sam hrišćanka!“ ponosno urla Meloni, i što stvara erekcije i vlaži prepone kod mnogih gubitnika globalizacije. Nezgodno je samo to što je Meloni usput i – fašista. Pa onda, „moramo se tući“ (Koča Popović). I nije se fašizam vratio, fašizam nigde nije ni odlazio.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.