Hrana među zvezdama

Kako bi rešili ovaj problem, naučnici iz NASA-e su tokom jedne decenije potrošili 12 milijardi dolara za hemijsku olovku koja piše u bestežinskom stanju, na svakoj površini, i pri ekstremnim temperaturama. Rusi su koristili običnu grafitnu olovku.“ Zgodno, zar ne? Poruka ili životna lekcija ove priče o čovekovoj (ne)inventivnosti u tome je što ljudi ponekad zaista potroše besmislenu količinu truda, vremena i novca na iznalaženje nekakvog „svemirskog“ i komplikovanog rešenja, dok im je prosta, jeftina i elegantna opcija sve vreme pred nosom. Naravno, u ovdašnjoj verziji, ova pričica se koristi za „šerovanje“ i osnaživanje tehnofobije i rusofilije jednim udarcem. Drugim rečima, jeftina pouka ove geopolitičke basne glasi: Glupi Ameri, haha, braća Rusi su carevi, ruska duša, pa to ti je. Kao u lošem vicu, fali samo nesvrstani Srbin da zajebe i Amera i Rusa. Dok naravno, sama priča nema veze ni sa istinom, ni sa mozgom.

Jer stvarnost je takva da su na počecima istraživanja kosmosa, i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez koristili grafitne olovke. Međutim, upravo su one predstavljale opasnost za astronaute i njihovu opremu zato što su u svemiru lako pucale, a grafit je i zapaljiv materijal sa kojim se nije igrati kada ste na par stotina hiljada kilometara od Zemlje. Tada zaista dolazi do istraživanja posvećenog iznalaženju hemijske olovke koja škraba u svemiru, u čemu je ponajbolje uspela američka firma Fišer Pen Kompani. Proizvela je olovku „AG-7“ (Anti-Gravity) koja se nije oslanjala o gravitaciju prilikom curenja mastila, pisala je i naopako, ispod vode, kao i pod ekstremnim temperaturama. Istraživanje je koštalo i dalje basnoslovnih 1 milion dolara, ali mnogo manje od urbano legendarnih 12 milijardi. NASA je zatim poručila 400 komada Fišerove olovke za svoj Apolo program, ali je isto to uradio i Sovjetski Savez – poručivši 100 komada za svemirske misije Sojuz. Dakle, još od kraja 1960-ih godina i Ameri i Rusi koriste iste antigravitacione hemijske olovke, što rade i danas (najnoviji model, tzv. „Šatl olovku“). Uzgred, postoji i maloprodaja ovih olovaka (www.spacepen.com), a originalni AG-7 model košta skromnih 58 dolara.

Ipak, neke bitne razlike između Amerikanaca i Sovjeta u svemiru jesu postojale, ali ne u olovkama već u – hrani. I celoj industriji oko tog žvakanja i probave. Kada se otpočelo sa odašiljanjem ljudi u orbitu, posebno na duže vreme i staze, pojavio se astronomski problem kako učiniti astronaute i sitim i zdravim. Jer nema frižidera u svemirskom brodu. Niko nije znao kako se hrana ponaša u svemiru, da li se brže kvari, da li neki mikrobi mutiraju, ni kako uopšte svariti sve to? I NASA je zaista potrošila decenije vremena i milione dolara na ova i ovakva istraživanja i razmišljanja na temu. Rezultati su bili raspamećujući. Otkrivene su nove tehnologije smrzavanja i podgrevanja, zaštite od kvarenja, kao i savršeno hranljive formule sa nedostajućim sastojcima. Sve to da bi Amerikanci vremenom došli do sledećeg obroka koji se danas na put pakuje njihovim astronautima i kakvog se ni najbolji restorani ne bi postideli: najkvalitetnija junetina sa pečenim pasuljem u „roštilj“ sosu, karfiol zapečen sa sirom, bobičavo voće, kolačići i sok od ananasa, da pogura sve to.

A Rusi? Jer, hvala „Vostoku“ i drugu Gagarinu, Sovjeti su slali ljude u svemir i pre Amerikanaca, tako da mora da su i oni razvili svoju impresivnu svemirsku hranu? Duboko smrznuti kavijar, magični boršč u prahu i plazmu od votke, recimo? Pa, nisu. Ruska svemirska hrana mahom je bila i ostala neutralna i bezukusna konzervirana hrana sa police (da li je neko nekada zaboravio otvarač?). Vojnička hrana, takoreći. Time su Sovjeti zaista uštedeli milione dolara na istraživanja i razvoj svemirske prehrambene tehnologije, ali su zato pravili skuplje svemirske brodove. Naime, ruske rakete su obično bile i veće i snažnije od NASA-inih, pa su sve te konzerve mogle da tumaraju unaokolo. Naprosto, kada je reč o hrani u svemiru, Rusi su zaista koristili – „grafitnu olovku“.

I ova istinita geopolitičko-prehrambena pričica ima svoju pouku. I ne, ona ne zvuči poznato, odnosno ne glasi da je neuka materijalistička Amerika opsednuta gedžetima, mikrotalasnim pećnicama i hamburgerima, a Rusija je, naravno, majka i bogotac. Upravo suprotno. Američka potreba za ukusnom hranom u kosmosu je (in)direktno osnažila američku prehrambenu industriju, a zatim i uvećala stomačno blagostanje miliona ljudi širom ovog sveta. Tačnije, američka otkrića novih formi pakovanja, pripreme, obrade i čuvanja hrane za svemir dramatično su promenila i kvalitet, cenu i bezbednost hrane na Zemlji. Jednostavno, mnoge današnje inovacije u prehrambenoj tehnologiji i uopšte ishrani bile su neposredna posledica američkog svemirskog programa. Napoleonove invazije po Evropi svojevremeno je omogućilo otkriće konzerve, odnosno konzervirane hrane. Američke ekskurzije u svemir i potreba da se i tamo nešto kvalitetno žvakulja stvorile su bolju hranu ovde.

Na primer, u američkim svemirskim laboratorijama i istraživačkim centrima otkrivena je tehnologija podgrevanja hrane koja je zatim revolucionisala unapred spremljene obroke u bolnicama, školama, gerontološkim centrima, vrtićima, na kampovanju itd. Usavršene su i pećnice koje su zatim ubrzale i pripremu pica i toplih sendviča po restoranima brze hrane širom sveta. Takođe, izmišljena je tehnologija specijalnog brzog smrzavanja hrane, tako da dotična zadrži 98% prvobitne svežine i hranljivosti. S tim u vezi, upravo NASA-i treba da zahvalimo zašto su krompirići u Mekdonaldsu toliko prokleto ukusni. Američka istraživanja svemira su usavršila i metod pročišćavanja i filtriranja vode, što je sistem koji danas pomaže ljudima u sušnim ili dalekim oblastima bez pijaće vode. Potreba za poboljšanjem sastava hrane na svemirskim putovanjima direktno je poboljšala i sastav i kvalitet hrane za bebe na Zemlji. Zatim, tečni vodonik kojeg je NASA obilato koristila pokazao se izvrsnim za pravljenje margarina i čuvanje svežine ulja. A iako NASA nije izmislila teflon, kako se ponekad veruje, do popularizacije upotrebe ovog materijala za tiganje, lonce i poklopce dolazi tek nakon što ga je upotrebila američka svemirska industrija. Ali zato NASA jeste izmislila onu srebrnastu foliju koja odbija radijaciju i ekstremne temperature, a koju danas koristimo po šatorima, splavovima, frižider-torbama i onim čudima što ih leti turamo na šoferšajbne da nam se parkirani auto ne bi pretvorio u saunu. Najzad, američka potreba za vrhunskim kvalitetom svemirske hrane – jer nema nazad kad vas ispale u kosmos – direktno je stvorila čuveni HACCP standard kvaliteta. Dotični je prvo treniran na hrani za astronaute, a zatim i na onoj za nas smrtnike.

Dakle, pouka je sledeća. Neko ima svemirski burek, a neko burek u svemiru. Sipanje hektolitara novca poreskih obveznika u istraživanje posebne svemirske hrane i njene međuzvezdane obrade zaista je naučna fantastika. I samo na prvi pogled deluje kao nešto jalovo, rasipničko i besmisleno kad već imamo stare-dobre konzerve. Međutim, bez ovih istraživanja, ostali bismo na tim konzervama, ili na grafitnoj olovci iz one ruralne legende. U kamenom svemirskom dobu. Skočimo do najbližeg supermarketa i pogledajmo unaokolo. Ili bacimo pogled po sopstvenom domaćinstvu, svejedno. Veliki deo onoga što se nalazi na policama i u zamrzivačima je posledica američkog svemirskog programa.

Usput, hrana i razne rerne i frižideri samo su majušni deo svakodnevne robe i brojnih tehnologija koje nam je podarilo NASA-ino istraživanje kosmosa. Na spisku stvari koje su izmišljene ili unapređene zbog istraživanja svemirske tehnologije u Americi nalaze se i: solarni paneli, veštački udovi ili proteze, novi lekovi i antitela, GPS tehnologija, bezbedniji auto-putevi, detektori dima i razni drugi senzori, laganiji građevinski materijali, bežični alati ili alati bez kablova, memorijska pena na dušecima, kompjuterski miševi, infracrveni termometar za uho, bolja vatrogasna oprema, dugotrajnije automobilske gume, snažniji štapovi za golf, brzosušeće kupaće gaće, sunčane naočare što odbijaju UV zrake, vazdušni đonovi na patikama i kamere na mobilnim telefonima. Malo koja tinejdžerka se seti marljivih i hrabrih svemirskih naučnika iz NASA-e kada se ufotka pred izlazak i turi fotografiju na Instagram, ali to je druga priča. Uostalom, da li ih se setimo mi sami?

S druge strane, sovjetski svemirski program svoja otkrića gotovo da uopšte nije delio sa sovjetskom industrijom – niti je sovjetska industrija neposredno komunicirala sa sovjetskim astrofizičarima. Komercijalnog interesa praktično da nije ni bilo, a konkurencija je takođe bila nepostojeća. Uz to, dok je američki Kongres još 1958. godine doneo Zakon o nacionalnoj aeronautici i svemiru koji je insistirao na tome da NASA „obezbedi najšire praktično i prikladno širenje informacija o svojim aktivnostima i njihovim rezultatima“, sovjetske informacije o svemirskoj tehnologiji i astrofizičkim istraživanjima ostajale su karakteristično skrivene, paranoidno tajne ili ljubomorno čuvane jer, jebiga, hladni je rat. Posledica ovakve i slične „zdrave logike“ iz konzerve bilo je i dramatično zaostajanje sovjetske (poljo)privrede i industrije hrane, sve do sloma čitave države.

I zato, koliko sad smešno i budalasto deluje jeftina pričica o genijalnoj ruskoj grafitnoj olovci u svemiru, odnosno o neukom Amerikancu koji rasipnički baca pare na svemirsko penkalo? Odnosno, šta može da nam pokaže istinita priča o dve različite logike kada je reč o hrani među zvezdama? Ko je tu zaista i na čemu – uštedeo? Štedljivost je dobra, osim kada nije. Kada se uskogrudo i kratkovido škrtari na nauci, tehnologiji i naučnim istraživanjima koja se na prvi pogled „ne mažu na hleb“ (osim ako nismo astronauti), zapravo gubimo mnogo više od onoga što trošimo. Zaostaje ili nestaje napredak cele prateće industrije, ali i čitava kultura inovacija i znanja. I to je i unutrašnja i spoljnopolitička lekcija koju bi valjalo da naučimo iz različitih i suprotstavljenih prehrambeno-svemirskih programa. Jer dok neko jede svemirsku hranu, mi, „pametni“, ovde prepakujemo pokvareno meso.