I to čine kako bi ukazali na Darvinove doprinose nauci i razumevanju čoveka i prirode uopšte, ali i kako bi širom sveta jeretički promovisali tu neku nauku i znanje. I zato se još 12. februara 1909. godine više od 400 naučnika iz 167 zemalja bilo sastalo u Kembridžu, kako bi „ispoštovali“ Darvinova naučna otkrića u vezi sa tom nekom evolucijom putem prirodne selekcije. Bila je to i stogodišnjica njegovog rođenja, kao i pedesetogodišnjica od objavljivanja „Postanka vrsta“, što su tada obeležile i belosvetske akademije nauka i umetnosti, mnogi prirodnjački muzeji, kao i razni razumni, suvisli i dobronamerni ljudi širom planete. Danas se Darvindan obeležava kako bi se proslavili principi intelektualne hrabrosti, trajne radoznalosti, naučnog mišljenja i potrage za istinom.

Pa ipak, darvinistička evolucija je i dan-danas predmet nekakvih blesavih i sumasišavših sociopolitičkih sporečkavanja, negiranja i relativizacija. Gotovo 160 godina nakon objavljivanja, kultna i revolucionarna studija „Postanak vrsta putem prirodnog odabiranja“ Čarlsa Darvina iz 1859. godine još uvek je kontroverzno, problematično, nezgodno i nekako zajebano naučno delo za običnog Petra Petrovića sa uplatnice, iako dotični o toj nauci i ne zna baš previše. Ali zato komotno trenira svoj slobodoumni stav i mišljenje, jer je tako u internetskoj mogućnosti. S tim u vezi, prema Galupovoj anketi iz 2012. godine, samo 15% Amerikanaca misli da je čovek evoluirao putem prirodne selekcije, bez bilo kakve božanske intervencije. Dok 32% istih smatra da su današnji ljudi možda i bili evoluirali od nekih drugih bića, ali da je bog ipak bio usmeravao celu tu gužvu. Najzad, čak 46% građana (i 25% svršenih studenata) ove najstarije nezavisne demokratske republike na planeti veruje u to da je bog jednostavno stvorio ljude u sadašnjem obliku, negde u prethodnih 10 hiljada godina, baš onako kako Biblija veli. Okej, 59% Norvežana, 61% Kanađana, i 64% Meksikanaca prihvata nekakvu evoluciju, ali i to je zapravo oskudno i skromno.

Za Srbiju ne postoje jasni statistički podaci, ali nema sumnje u to da njeni građani, neobično, u ovim stavovima ne zaostaju naročito za tim nekim razvijenim i evoluciono sumnjičavim zapadnim svetom. Jer, u 21. veku, teorija evolucije je u Srbiji bar dva puta ozbiljnije dovedena u pitanje. Prvo, 2004. godine od strane tadašnje ministarke prosvete LJiljane Čolić i, drugo, 2017. godine od strane nekakvih narajcanih apelaša i onlajn peticionaša, od kojih su pojedini (iako malobrojni) fakat imali i naučne biografije. A ukoliko bismo začeprkali za mišljenjem običnog sveta ili laika, na primer, pročačkavajući komentarima ispod vesti o datom darvinističkom slučaju, pronašli bismo gomiletinu onih koji komotno i bez blama odbacuju Čarlsa Darvina kao zlikovačkog judeomasona i komunjaru u službi Satane i/ili Tita.

Međutim, pitanje je ozbiljno. Zašto škole i fakulteti širom sveta već stoleće i kusur toliko neuspešno prenose i traljavo poučavaju jednu nesumnjivu i tvrdo dokazanu naučnu teoriju i činjenicu? Iako, ironično, verski fanatici insistiraju na tome da te iste škole i fakulteti ne treba uopšte da poučavaju evoluciju? Ili na tome da je izučavaju paralelno sa kreacionističkom „teorijom“ prema kojoj je svet i život stvorio bog jer, kao, sloboda mišljenja i pravo izbora u jednom nakaradnom shvatanju obrazovne demokratije? Drugim rečima, zašto teorija evolucije provocira toliko strasti među ljudima, dok nikoga nije naročito briga za, recimo, teoriju relativnosti ili kvantnu mehaniku? Kako se u „Homo Deusu“ (2015) suvislo pita istoričar Juval Noje Harari, zbog čega tačno političari, verski lideri i zainteresovani „moralni“ građani ne zahtevaju da dečurlija po školama izučavaju i „ostale“ ili „alternativne“ teorije o materiji, energiji, prostoru i vremenu?

Jer, Darvinova teorija o evoluciji putem prirodne selekcije u suštini je mnogo manje kontroverzna, bizarna, opaka i preteća od naučne nakaznosti jednog Ajnštajna ili totalne perverznosti jednog Bora ili Hajzenberga. Naime, evolucija je činjenica koja je prosta i banalna koliko i elegantna: radi se samo o opstanku ili preživljavanju onih najbolje adaptiranih, tokom veoma dugog vremenskog perioda. Umesto iznenadnog, natprirodnog stvaranja, imamo postepeni, prirodni razvoj. Što je očigledno jasno i deci u osnovnoj školi, ili paorima i ostalim uzgajivačima kukuruza, pasa i stoke sitnog zuba koji su vekovima angažovani na zadatku veštačke selekcije, a čime samo malo ubrzavaju tu istu evoluciju. I, ne, tu se ne radi o „kapitalističkom“ opstanku jedino onih najjačih ili najsnažnijih. Najbolje adaptirani mogu da budu i oni koji su brži, oštrovidiji, kamufliraniji, pametniji, bistriji, saradljiviji, miroljubiviji, komunikativniji, emotivniji ili pak lepši i seksiji.

Naprosto, svako ko je ikada pogledao bar nekakav „Opstanak“ ili sličan dokumentarac na kablovskoj televiziji, u roku od odmah ukapira da će u prirodi preživeti i uspešno se spariti onaj adaptiraniji ili veštiji tigar, jelen, paun, virus, šimpanza, meduza, orhideja, bubašvaba, smuđ, čovek ili kupus, i tako preneti ove svoje veštije gene na potomstvo. I u tome je suština ove proste, ali i veličanstvene Darvinove ideje. Dok, sa druge strane, teorija relativnosti ili kvantna mehanika tvrde da možemo da iskrivimo prostor i vreme, da nešto može da nastane ni iz čega, i da mačka u isto vreme može da bude i živa i mrtva. Upravo se te naučne teorije rugaju našem zdravom razumu, a opet niko ne misli da treba da zaštiti našu decu i njihove nevine dečje umove od ovih skandaloznih i bezbožnih ideja. LJudi ne bendaju ili im se fućka za to da li su prostor i vreme apsolutni ili relativni. A ukoliko neki nastrani pojedinci hoće da iskrive prostor i vreme, samo napred, koga briga.

I u tome je suština ove kontroverze koja to nije. Darvinova teorija evolucije je činjenica koja se suprotstavlja mnogim našim duboko ukorenjenim i dragocenim verovanjima. Mahom onima o samima sebi kao posebnim bićima. Jer, baš kao što su Kopernik i Galilej svojevremeno izmestili planetu iz centra kosmosa, Čarls Darvin je zloglasno izmestio čoveka iz centra prirode. Ali, dok smo planetu van kosmičkog središta nekako (iako nelagodno) i prihvatili, ide nam mnogo teže kada van tog središta treba da zamislimo sopstveni pupak. Neodoljivo arogantno verujemo u to da je čovek nešto posebno, specijalno, natprirodno, fiksirano, nedeljivo i, ako je moguće, božansko. Uostalom, i judeohrišćanski bog je čoveka stvorio „po svom liku“ i kao „gospodara od riba morskih, ptica nebeskih, i od svih životinja što se miču po zemlji“. A bili vernici ili ne, ljudi svakako veruju u to da čovekov život ima veću vrednost od života (ostalih) životinja. Zato nerazvijeni ljudski fetus ima veću političko-pravnu zaštitu od odraslog šimpanze koji poseduje samosvest i emocije, a po klanicama komotno i brutalno ubijamo na milione svinja, krava i kokošaka. Uz to, raznim zaštitarima za prava životinja i ostalim kučkarima i mačkarima spočitavamo upravo poslovičnu „gladnu decu u Africi“. Najzad, zato je i tipična, iako neuka i neznalačka, opaska protiv evolucije ta da čovek „nije nastao od majmuna“. Dođavola, bolje je nastati i od blata ili „praha zemaljskog“, nego imati tako čupavo poreklo i sramotnu širu familiju.

Čarls Darvin je čoveku ubio posebnost, esenciju ili dušu. I dokazao da su i ljudi, baš kao i druga prirodna bića, samo još jedna neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi. Otuda je evolucija ostala „Darvinova opasna ideja“, kako u istoimenoj knjizi navodi filozof i neuronaučnik Danijel Denet. Jer, umesto zgodnog i slavnog Postanja, imamo nezgodni i neslavni Postanak. Međutim, čovek i može i mora bolje od ovoga. Kreacionizam je zapravo veoma sličan nacionalizmu, rasizmu i sličnim zatucanostima, samoljubljima i uskogrudostima. Sve su to duboka verovanja da smo „Mi“ nekako bolji i posebniji, te društveno i kosmički važniji od „NJih“ ili drugih. Mi, Srbi, belci, hrišćani, pa čak i mi ljudi. S druge strane, evolucionizam i darvinizam su ti koji su kosmopolitski i koji brišu granice u društvu i prirodi. I pre svega nas uče tome da smo jedni drugima mnogo srodniji i bliži nego što to volimo da mislimo. I zato, srećan nam Darvindan! Nama, samo još jednoj blesavoj životinjskoj vrsti koja, kao i sve druge, samo pokušava da preživi i rasplodi se u ovom nezgodnom svetu u koji je izbačena. Ali i jedinoj vrsti na planeti koja je, hvala slavljeniku Darvinu, shvatila odakle potiče i šta tačno jeste.