Koitus sa ježom

Da li su građani Srbije na nedavnim izborima „dobro“ izabrali između beznađa i izumiranja? Komično – tragični Alenov paradoks očitava se i u stavu koji je verovatno najbolja slika osećanja nakon objave rezultata nedavno održanih predsedničkih izbora: Dobro je što je Boris Tadić izgubio, a grozno je što je Tomislav Nikolić pobedio. Od rešenja navedene aporije zavisiće sudbina ovog društva.

Da li su Alenova mizantropija i fatalizam opravdana ocena izbora u Srbiji i srbijanskog izbora? Na jednoj strani mogu se čuti optimističke opaske o tome da su se građani zapravo poneli sasvim pribrano i zrelo. Na primer, da se pokazalo kako se vlast više ne može osvajati na temelju straha od prošlosti, odnosno da je dobijanju izbora glasanjem za manje zlo konačno došao kraj. Slično tome, može se čuti i da se izbori više prosto ne mogu dobiti bez dobrih rezultata, to jest da je za ostanak na vlasti potrebno nešto ozbiljno uraditi, a ne samo slikati se sa tri prsta i Novakom Đokovićem.

Ima tu i razumljive zluradosti zbog brzog izduvavanja jedne neopravdane i ničim izazvane samouverenosti, te nemale bahatosti i bezobrazluka vladajuće političke mena(d)žerije – zbog čega se i poziva na nekakvu kosmičku pravdu. Međutim, oba kandidata su se suočila sa istim problemom apstinencije i privoljavanja građana uz svoj politički skut. Naime, Nikolić je u nedelju pobedio sa skoro „700 kila“ glasova manje nego što ih je dobio kada je pre četiri godine izgubio. Očekivano, pojedinci kojima je čaša polupuna, tada će navoditi i sledeće: ovakva situacija će navesti partije i pobednika i gubitnika da ozbiljno porazmisle o svemu, presaberu se i postanu mnogo bolje i mnogo lepše nego što su to sad.

Međutim, kao kolumnisti kojem je čaša ne samo poluprazna, već i musava i napukla, teško je razumeti ovakav optimizam. Političke partije nisu entiteti sa nekakvim kolektivnim umom, niti nekakvi celoviti i razumni organizmi. One ne „misle“ i ne „rade“, pa se samim tim ne mogu ni „zamisliti“ ili „zapitati“ gde je to zapelo. U pitanju su radne organizacije koje čine mnogi živi ljudi, sa svojim sopstvenim i sasvim ljudskim razumima, strastima i interesima. Jedina realnost koju je moguće anticipirati jeste ona o političkoj nestabilnosti, ovog puta izazvanoj isključivo političkim razlozima – a ne ekonomskom krizom, homoseksualcima, judeomasonskom zaverom, pesmom Evrovizije ili cenom heroina na ulici.

Jednostavno, političke karte koje su nam ovog puta došle u ruke parlamenta prilično su „šarene“ i trebaće dosta truda i sreće da se izvuče koji štih. Uostalom, Grci su u svoj parlament uvukli i komuniste i fašiste – da li prizivanje dve danas poražene ideologije koje su tukle Drugi svetski rat nekom izgleda kao razuman odgovor na krizno stanje?

Situacija političke nestabilnosti sigurno neće učiniti da buduća vlast – posebno zbog neizbežne, a populističke Socijalističke partije Srbije & Co. u njoj – učini neke radikalne i nepopularne reforme. S tim u vezi, nije nesuvislo očekivati nove izbore i političke krize u bližoj budućnosti. Na kojima će svoje mesto pod političkim suncem parlamenta tražiti nova stara „konačna rešenja“ – poput onih o porodici na prvom mestu i čvrste ruke u domu, na ulici i državi, to jest o crkvi u školi, školi na stadionu, a vođi navijača na čelu države. I, zato, bez mnogo kuknjave i lamenta, te pompeznog pakovanja kofera i gašenja svetala, treba se razumno upitati da li zaista sledi kolektivni koitus sa ježom?

U istom eseju, Alen je naveo i da njegov stav ne treba brkati sa pesimizmom, već da je u pitanju uverenje u apsolutni besmisao egzistencije. Sartr bi rekao da ta nezgodna činjenica zapravo ohrabruje i oslobađa. Vudi Alen je jedno kratko vreme studirao filozofiju. Nije diplomirao.