Levica u Srbiji?

A pošto „levica“ može da znači sve, a posebno svašta, ovo pitanje valja i preciznije formulisati: zašto u Srbiji ne postoji nijedna partija demokratskog socijalizma? Dakle, moderne, društveno progresivne i antikapitalističke orijentacije? Jer, od matorog Bernija Sandersa i omladinke Aleksandrije Okasio-Kortez u Sjedinjenim Državama, preko Podemosa u Španiji i Sirize u Grčkoj, sve do „Levog fronta“ u Francuskoj, „Levice“ u Nemačkoj, „Levog bloka“ u Portugalu ili „Leve alijanse“ u Finskoj, svaka demokratska država koja drži do sebe ima i ozbiljne demokratske socijaliste u svojoj političkoj strukturi. Okej, za ideološke puriste i ostale cepače dlaka, u Evropi i Angloamerici postoji najmanje „50 nijansi crvene“, i sve su ovo stranke i pokreti različitih nivoa kompromisa sa kapitalističkom hegemonijom. Ali, u Srbiji ne postoji nešto ni nalik. Ugledajući se na belosvetske konje, mi odavde umemo da podignemo svoje žablje noge za potkivanje. I da zapatimo baš svaku nakaradnu ideju ili nazadni trend. A zašto ne probamo da bar imitiramo nešto što valja? Gde se dede demokratski socijalizam?

U sferi levičarskih vrednosti, aspekti internacionalizma, feminizma i antifašizma mogu se prepoznati (jedino) kod partija poput LDP i LSV. Međutim, sa izuzetkom motocikla, Nenad Čanak podseća na Janisa Varufakisa taman onoliko koliko Čedomir Jovanović podseća na Bernija Sandersa. A situacija je još tanja i traljavija kada je reč o ostalim političkim partijama u Srbiji. Naprednjaci jesu desno i politički i lično, uprkos tome što kao svoju „bazu“ ili „biračko telo“ vide upravo nezaposlene i radničku klasu. Kojoj tada otvaraju ili pak obećavaju fabrike i poslove za pokretnom trakom, odnosno u plavom kombinezonu i sa pelenama ispod istog. A u tom se naprednjačkom društvu verovatno još samo Aleksandar Vučić trudi da mu ispod modernog desno-liberalnog odela ne izvire oldskul četništvo, Palma i radikalština. I „Dosta je bilo“ je u međuvremenu „srbnuo“ i naglo skrenuo u zatucano desno, što važi i za „Pokret slobodnih građana“ pod neuračunljivim vođstvom Sergeja Trifunovića. „Savez sa Srbiju“ takođe liči na „Savez za Veliku Srbiju“ i mahom se takmiči sa režimom u sportskoj disciplini mračnjačkog skoka u desno. I u tom sportu pobeđuje, bar kada pogledamo u ideologije i u lične vrednosti Đilasa, Jeremića, Stamatovića i ostalih Dveri. Najzad, etiketa „socijalizma“ u SPS i nekakvom „Pokretu socijalista“ beznačajna je kao i poster Če Gevare na zidu sobe u studentskom domu. Tačno kao i etiketa „socijaldemokratije“ kod DS i SDS koje se, eto, „ukrupnjuju“ na osnovu jednakih i jednako nepostojećih programskih ideja. Ali, batalimo ovu vrednosnu i ideološku sferu. U domenu ekonomije, ama baš niko ne dovodi u pitanje – kapitalizam.

Ili možda i nije baš tako? Državni intervencionizam i regulacija svakodnevnog života vrebaju ispod površine zaumnih ideja većine političkih partija u Srbiji. Partokratija, nameštene javne nabavke, izdašne državne subvencije (za politički podobne), odsustvo stvarno slobodnog tržišta i konkurencije, učinile su da zli i naopaki sistem u kojem obitavamo već tridesetak godina mnogi nazovu – „državnim kapitalizmom“. I u šizofreniji te sintagme satkana je i sva šizofrenija naše egzistencije. U komociji uma prema kojoj će Šešeljevi antikomunisti podržati venecuelanskog komunistu Madura, a bogataš i gazda Dragan Đilas bez naročitog blama sebe prozvati – levičarem. U svojevremenoj polemici sa Mišom Brkićom, Đilas je i bio otvoreno pozvao na „državni kapitalizam“ i golemu državu. Mlatio je i inženjerski naivno mudrovao nešto o državnim hladnjačama i bankama, ali (naravno) bez toga da preispita kapitalizam i da zagovara preuzimanje vlasništva nad sredstvima za proizvodnju od strane prezrenih na svetu. Identična vizija državnog kapitalizma odlikuje kako feudalca Palmu koji „daje“ 3.000 dinara javnog novca „za gospodina“, tako i Vladu Republike Srbije koja „daje“ 7.000 evra javnog novca po radnom mestu „za gospodina stranog investitora“. U tom smislu, razlike u ekonomskoj logici između tajkuna i lokalnih šerifa, vlasti i opozicije zapravo i – nema. Ovo je modus operandi svakog bahatog gazde, kapitaliste i buržuja koji samo želi da se prišljamči uz vlast u zamenu za privilegiju više, umesto da nešto zaista i proizvodi, kreativno stvara i tržišno posluje. A takva politička vizija i društvena stvarnost liče na modernu levicu ili na demokratski socijalizam kao i žirafa na stiropor.

Otkud to? Kako već decenijama svedoči i dokazuje Latinka Perović, levica u Srbiji mahom baštini jedno rusko narodnjaštvo i zadrugarske ideje Svetozara Markovića o preskakanju puta kojim su bile prošle zemlje Zapadne Evrope. Pa će i mnogi konzervativac, desničar i dverjanin biti „za Marksa i otadžbinu“ i bogoradiće protiv mrskog „neoliberalizma“, videvši u njemu jedino zlu i neproletersku Ameriku i Englesku. Prema toj promašenoj poenti, problem sa „stranim bankama i kompanijama“ u tome je što su „strane“, a ne u tome što su kapitalističke. Sa blistavim izuzetkom genijalnih figura poput Dimitrija Tucovića ili Koče Popovića, i socijalističke ideje u Srbiji mahom su bile antizapadne, patrijarhalne i antimoderne. I videle su ćosićevsku posebnost i prednost u ovdašnjoj dubokoj zaostalosti, ugledavši se na autokratski ideal porodične zadruge. I, po analogiji, svemoćne države sa vrhovnim vođom kao domaćinom i patrijarhom. Umesto poverenja u slobodnog pojedinca sa nekakvim ljudskim pravima. I zato su staljinizam i/ili putinizam ovde vekovni politički ideal i politička praksa. A svejedno je da li će se zvati socijalističkom ili kapitalističkom grabljivicom, sve dok uspešno lovi miševe političke opozicije i demokratskog pluralizma. Otuda i ta stalna seksualna tenzija između srpskog socijalizma i srpskog nacionalizma, i otkuda se tu demokratija nekako stalno gubi u prevodu.

A stvarni demokratski socijalizam jeste očajnički neophodan srpskom društvu. Nakon decenija hronične štednje, deprivacije, nezaposlenosti, eksploatacije, otuđenja, isključenosti, bede, siromaštva, margarina umesto maslaca, letovanja krajem septembra, gladovanja zbog deteta koje studira, sastavljanja krajeva sa krajem i bušenja novih rupa na kaiševima od kineske plastike potrebna mu je i jedna masovna demokratski socijalistička partija. Međutim, nije dovoljno samo registrovati dotičnu i očekivati da će joj ljudi narajcano prići. Pošto, eto, u politikološkim analizama ideološkog spektra u Srbiji „nedostaje“ težine na jednom polu ove vage ili fosne od levice i desnice po krajevima, pa nam desnica opako preteže. Da bi ozbiljna partija demokratskog socijalizma uopšte bila moguća, potrebni su i mnogi strukturni preduslovi u društvu. Kao i posvećeno ukorenjivanje u masovnom nezadovoljstvu radnih, siromašnih i ubogih ljudi Srbije kojima se, uzgred i krajnje politički mudro, obraća upravo vladajuća Srpska napredna stranka. Ni eksterni faktori, poput nove ekonomske krize u najavi, neće magično stvoriti ove preduslove. Oni će pre dodatno zaokrenuti birače udesno, ka nacionalizmu, ksenofobiji i držanju do etnonacionalnog plota kao što se pijan drži Kosova. Drugim rečima, posredi je gotovo nepremostivi logičko-politički problem: ne može se napraviti demokratski socijalistička partija bez „baze“ i masovne podrške u supstanci i vrednostima društva, ali se ne može ni volšebno stvoriti ta „baza“ i masovna podrška – bez demokratski socijalističke partije. Stotinu mu partizanskih ofanziva, kako razbiti ovaj začarani krug?

Demokratski socijalizam ima i tu jednu nezgodnu karakteristiku ili istorijski usud, hvala prokletom Berlinskom zidu. Naime, gotovo svako će se složiti sa osnovnim pretpostavkama i konkretnim politikama demokratskog socijalizma: univerzalna zdravstvena zaštita, besplatno obrazovanje, radnička kontrola, socijalna pravda, zaštita žena, manjina i životne sredine, veći porezi za bogate, društvena solidarnost, jednakost i bratstvo među ljudima i ostalima. Svako to podržava i potpisuje – sve dok mu se ne izgovori zloglasno ime. Jer, socijalizam!? A ne, nipošto, pobogu, dođavola, pa to su proklete komunjare, Staljin, Kuba, Severna Koreja i Tito koji ne dopušta da se po Dorćolu slavi slava. Dok tada niko ne pomišlja na demokratske socijaliste DŽordža Orvela, Alberta Ajnštajna, Bertranda Rasela, Čarlija Čaplina, Pabla Pikasa ili Nelsona Mandelu. Ili na sve one muškarce i žene koji su vekovima demonstrirali, marširali, krvarili i umirali za osmočasovni radni dan, petodnevnu radnu nedelju, pravo na štrajk i sindikalno organizovanje, topli obrok, godišnji odmor i ostale socijalističke drangulije koje danas uzimamo zdravo za gotovo i koje čine život vredan življenja. Međutim, nasuprot nacionalističkom gužvanju na političkoj desnici, oprezno se najavljuje formiranje „Građanskog fronta“ kao udruženja različitih inicijativa „odozdo“. A koje će biti posvećeno vrednostima „participativne demokratije“, „solidarnosti“ i, opa, „demokratskog socijalizma“. Da li će oni uspeti u tome da razbiju navedeni začarani krug, ostaje nam da vidimo. I da se nadamo. Jer, krajnje jednostavna istina, ali i dobro čuvana tajna, a koja nikako da se skapira, otkrije ili provali u našem društvu je sledeća: društvena snaga i društveni napredak počivaju u – ljudima. I baš zato tim istim ljudima treba dati i društvenu moć. A šta je to ako ne – demokratski socijalizam?