Napredna samouverenost

 Okej, odgovori pametnjakovića-kukavica poput „Snimili su između jednog i osam hiljada albuma“ se ne računaju. I zapišimo zatim odgovore na papir. Zašto? Jer kada ljudi kažu da su skoro 100 odsto sigurni u nešto (čuvenih „99 odsto“), pokaže se da su u pravu u mnogo manjem procentu – samo oko 60 odsto. Naime, psiholozi su svoje zamorčiće popularno nazvane ljudima pitali slične, ali i bizarnije stvari: koliko jaja se godišnje proizvede u Sjedinjenim Državama? Koliko lekara ima u telefonskom imeniku? Koliki se godišnji porez prikupi na Panamskom kanalu? I dozvolili su im da odaberu koji god opseg hoće – samo da budu „98 odsto “ sigurni u njega. I zamorčad je loše prošla, odnosno, (prosečno) četiri zamorčića od deset je fulalo. Psiholozi su ovo nazvali „efektom preterane samouverenosti“.

Prema sličnim istraživanjima, čak 93 odsto američkih studenata misli da su bolji vozači od proseka. U Starom svetu, čak 84 odsto Francuza misli da su natprosečni ljubavnici. Univerzitetski profesori redovno misle da su bolji predavači od prosečne osmice, a tek su studenti samouverena sorta. Isto važi i za one što napuštaju fakultete da bi tamburali u rokenrol bendu koji samo što se nije „probio“. Zatim, preduzetnici koji uzimaju kredite i uporno otvaraju dragstore, kafane i restorane na mestima na kojima posao baš i ne ide, takođe su uvereni u svoj nadnaravni uspeh na tržištu hlebom i mlekom, vinjakom i škembićima. Na kraju, mladenci uporno misle da nema šanse da se razvedu, iako se na Zapadu svaki treći brak raskanta. Statistika je surova, ali su gotovo svi uvereni u to da mogu da je izigraju ili prevare. Advokati i bankari računaju na to.

Ista stvar, efekat preterane samouverenosti dešava se Srpskoj naprednoj stranci. Naime, i njihovo članstvo i njihovo rukovodstvo polako počinje da veruje u to kako su iznatprosečni u svemu što rade. Lokalni izbori u Odžacima i na Voždovcu na kojima naprednjaci ubedljivo pobeđuju samo ih osnažuju u tom uverenju. Koje je opasno za njih same, a zatim i za boraniju koja čini obične građane. Nagla popularnost Srpske napredne stranke koja se preliva u prevremene lokalne glasačke kutije, kao i gorljiva želja mnogih naprednjaka da surfujući na tom talasu ostvare još veću kontrolu i vlast u svakom nivou i kutku ovog državčeta, mogu se pokazati pogubnim i kratkog daha. Da bude potpuno jasno, naprednjaci bi na budućim sveopštim izborima ubedljivo pobedili, ali se postavlja pitanje šta onda. I ne, ne radi se ovde o puzajućem totalitarizmu i sličnim babarogama, na tom smo predizbornom užetu već visili. Stvar je za nijansu složenija.

Pre svega, samouverenost nije racionalna evaluacija verovatnoće da smo u pravu. Ona je osećanje. A ako radimo nešto u šta se nimalo ne razumemo, možemo biti toliko očajni u tome da i ne shvatamo da nemamo pojma. U situacijama preterane samouverenosti ne samo što ne vidimo naše slabe tačke već ne znamo ni da one uopšte postoje. Preterana samouverenost se pojavljuje zato što su ljudi slepi prema sopstvenom slepilu. U pitanju je jedan od najtežih slučajeva kognitivnih pogrešaka ljudske životinje, a ona je bila krivac mnogih promašaja, poraza, krahova berzi i ratova. U dnevnopolitičkom kontekstu, upravo su se Demokratska stranka i Boris Tadić, okružen sličnomišljenicima sa prstima u njegovoj zadnjici, kognitivno ulenjili pred izazovom samouverenosti. Uostalom, seća li se iko kako je neslavno prošla ona stvar povodom mišljenja o nezavisnosti Kosova od strane Međunarodnog suda pravde? Uzimajući u obzir problematične kadrove naprednjaka, u sadejstvu sa njihovim političkim apetitima i osećanjem superherojske svemoći, slični promašaji samo čekaju da nas ugrizu za zadnjicu.

Konačno, najnoviji glasači Srpske napredne stranke pripadaju svojevrsnoj „normalnoj većini“ koja je ideološki izgubljena, materijalno osiromašena i moralno problematična. Demokratska stranka je godinama i sa ambivalentnim uspehom pokušavala da preotme (ove) glasače radikalima, a sada su bivši radikali preoteli te glasače Demokratskoj stranci. Najveći broj ovih ljudi ne želi naročitu odgovornost nad svojom sudbinom, i priželjkuje čvrste ruke u politici, dok se društvene uređenosti pribojava. Takvo društvo teško mogu reformisati samouvereni, samopouzdani i samozadovoljni političari, varljivo nabeđeni da je samo nebo granica. I zato se prvobitna očaranost biračkog tela Aleksandrom Vučićem i partijom koju predvodi veoma brzo može transformisati u razočaranost – zbog velikih očekivanja i gladnih očiju pre svega. Jer, antologija dosadašnjih političkih razočarenja je podugačka, a građani Srbije nisu nestrpljivi – samo čekaju brže od drugih.

Politička samouverenost je, dakle, posledica izbornih uspeha, ali i kognitivne aparature ljudske vrste kojoj, neverovatno, pripadaju i političari. U takvim okolnostima, oni će nužno ubediti sebe u ispravnost onoga što misle, govore i rade, odnosno rangiraće svoje sposobnosti kao mnogo veće nego što to realno jesu. I, kao što unutarstranački izbori naprednjaka najavljuju, očistiće svoje redove od smutljivaca i sumnjivaca – što su samo dodatni recepti za probleme. Zbog ove samouverenosti berzanski brokeri investiraju u budalaštine, a studenti izlaze na ispit iako su učili samo jednu noć pre toga. Zato pripiti svatovi sedaju za volan, a hirurzi zaboravljaju makaze i gaze u utrobama pacijenta. A koliko imamo istinski opreznih hirurga, pojedinaca koji znaju svoje domete, pred nužnom vivisekcijom srpskog društvenog tkiva? Ironično, ali uvek je bolje verovati stručnjacima koji priznaju da su nesigurni. U političkom smislu, na ovu nesigurnost i neizvesnost treba da upućuje kritička javnost, a i sa dotičnom smo u hroničnom nedostatku.

Čarls Darvin je jednom prilikom rekao „Neznanje češće rađa samouverenost od znanja“. Zato je ovaj oprezni genije mincao „Poreklo vrsta“ još čitave dve decenije nakon što je sišao sa palube „Bigla“. I verovatno bi ga bistrio još duže da ga nužda nije naterala da požuri i tek 1859. godine promeni način na koji gledamo svet i život. I zato, kako se izboriti sa traljavošću uma koji nosimo među ušima? Prvo, valja biti neprekidno svestan da po pravilu precenjujemo svoje znanje. Zatim, neophodno je biti skeptičan i oprezan pred samopouzdanjem ili samouverenošću drugih. Konačno, kada nešto planiramo, bolje je kladiti se na pesimistički scenario. Nova politička garnitura ima i – ako su lokalni izbori samo predigra – imaće priliku da izvede ozbiljne političke i društvene reforme. Ukoliko joj dozvolimo da se brčka u samo(za)dovoljnoj baruštini sopstvene samouverenosti po običaju nećemo uraditi ništa, iako ćemo se osećati lepo. Racionalne i trezvene odluke zahtevaju mentalni napor, a onespokojava to što je Srbija od napora umorna. I da: Afrika ima 54 suverene države. Amazon je dugačak 6.992 kilometra. Stonsi su snimili 25 studijskih albuma. Valjda će još koji.