Nemoć autosugestije 1Foto: Radenko Topalović

Da li je draga čitateljka čula za – placebo efekat? Za snagu ili moć tzv. autosugestije? U lečenju, ali i ovako, u životu?

Verovatno je da jeste. Jer, „Kakve su ti misli, takav ti je život“, mimačkim rečima izvesnog oca Tadeja sa Fejsbuka.

U pitanju je popularno verovanje da od naših mišljenja, osećanja i smatranja značajno zavise naše zdravlje, sreća i blagostanje.

I što je samo varijacija na temu placebo efekta. To jest, navodnog mehanizma prema kojem pacijent koji samo veruje da je dobio lek – misteriozno ozdravi, prostom snagom uma ili pozitivnog mišljenja.

Kad ono šipak, kako ističu ozbiljna medicinska i društvena nauka. Jer zapravo, „Kakav ti je život, takve su ti misli“, parafraziranim rečima bogaoca Karla Marksa.

FEKALIJA U VENTILATORU: Šta je uopšte placebo? Bilo koja neaktivna supstanca – tableta od grožđanog šećera ili obična šećerna vodica – koju uzimaju pacijent ili učesnik u eksperimentu.

Naime, u kliničkom ispitivanju nekog leka, eksperimentalnoj grupi se daje pravi lek, a kontrolnoj grupi lažni lek koji izgleda isto, a zapravo je placebo.

Zatim se mere i upoređuju rezultati između dve grupe, da bi se prokljuvilo da li taj lek zaista deluje ili ne.

Ni učesnici u eksperimentu, niti naučnici ili lekari, ne znaju ko je dobio lek, a ko placebo (što se naziva „dvostruko slepim testiranjem“). U pitanju je zlatni standard naučne medicine i metodologije, pre odluke hoće li lek izaći na tržište i stići u apoteke (uzgred, isto važi i za vakcine).

To jest, da bismo shvatili da li lek zaista leči, ili su u pitanju puka slučajnost i autosugestija.

Ali, davne 1955, američki anesteziolog Henri Bičer objavio je svoj naučni rad Moćni placebo u uglednom Žurnalu Američke medicinske asocijacije.

Rad je imao samo pet stranica (pp. 1602-1606), ali je fekalija pogodila ventilator. U njemu, Bičer je analizirao 15 kliničkih studija o lečenju kašlja, postoperativnog bola, glavobolje, prehlade i slično. I tvrdio je da je čak 35 odsto pacijenata osetilo poboljšanje nakon dobijanja – placeba.

Dakle, da je trećini pacijenata bilo bolje i nakon obične šećerne vodice, pa možemo govoriti o „moći“ ili „snazi“ placebo efekta. I da je ovaj efekat znatno češći nego što se obično misli, odnosno da očekivanje i verovanje u povoljan ishod lečenja – imaju značajnog efekta po ljudsko zdravlje. Zvuči seksi, zar ne?

KILAV NAUČNI RAD: Kad ono, međutim. Četrdesetak godina kasnije, naučnici sa Instituta u Frajburgu (1997), i sa Univerziteta u Kopenhagenu (2001) vraćaju se ovom istraživanju tzv. placebo efekta.

I argumentovano utvrđuju da – nikakvog efekta nikad nije ni bilo. Već da je u pitanju bio veoma kilav i gotovo traljav naučni rad. Bičer je naknadno ili retrospektivno pripisao poboljšanje stanja pacijenata placebu, a ne mnogim drugim faktorima.

Na primer, čim prođe nekoliko dana, kod obične prehlade ili postoperativnog bola, nužno postoji spontano poboljšanje simptoma, uzeli mi lek ili placebo. Zatim, postoje i uobičajene fluktuacije simptoma – neko će se prirodno osećati bolje sutra, a ne i prekosutra.

Mnogi ispitanici su davali i društveno poželjne odgovore o tome da se osećaju bolje, itd.

„Prijavljeni rezultati u grupama koje su dobile placebo mogu se u potpunosti, verodostojno, i jednostavno objasniti bez bilo kakve pretpostavke o terapeutskom placebo efektu“, zaključuju savremeni istraživači.

Ali džabe. Ove naučne radove niko nije pročitao. Posredstvom medija, ljudi, narodi i narodnosti sveta postali su (samo)uvereni u to da placebo ili autosugestija deluju, pa i da su gotovo svemoćni u lečenju.

Iako jedna naučna meta-analiza iz 2001. pokazuje da se, među čak 40 različitih bolesti, placebo efekat može primetiti samo u jednom slučaju – a to je subjektivna percepcija bola. I to je sve.

Drugim rečima, ljudi koji su dobili šećernu vodicu ili nekakve vitamine umesto leka, samo prijavljuju da ih sada „zaista“ – manje boli. Placebo ne utiče na tok bolesti, to jest, placebo ne leči ništa, okej?

Nema misterioznog izlečenja bolesti jedino snagom uma, žao nam je. Glavobolja će zaista proći ako popijemo šećernu vodicu, čaj od kamilice ili druge travke, te samo poljubimo da prođe.

Ali, ona neće proći zbog ovih supstanci ili tretmana, već prirodno i sama od sebe.

S druge strane, glavobolja će odistinski da olabavi mnogo brže i efikasnije ako popijemo aspirin. Slično tome, zahvaljujući velikim očekivanjima, možda će nam u krevetu pomoći nekakva afrička šljiva, ali će nam zato sigurno i provereno pomoći vijagra.

Uprkos tome, sve je otišlo dođavola sa usponom pokreta tzv. autosugestije, pozitivnog mišljenja i alternativne medicine, odnosno savremenog nadrilekarstva i šarlatanstva. Jer čovek je sujetna životinja, pa je i samoga sebe nazvao Sapijensom ili razumnim.

I, neobično mu se dopalo da snagom razuma, volje ili vere može da se izleči od zločeste bolesti. Pa se onda ubadamo iglicama (akupunktura), pijemo šećernu vodicu (homeopatija), masiramo stopala (refleksologija), menjamo ishranu (makrobiotika) ili raspored nameštaja u stanu (feng šui) radi izlečenja. I mislimo pozitivno kao zdravstveni i sociopolitički imperativ.

GORKA PILULA: Za nemalu sumu novca, nadrilekari, alternativci i prodavci magle su (kao privatni preduzetnici) obično puni empatije i razumevanja. A prirodna istorija bolesti, očekivanja i subjektivne percepcije pacijenta takođe oblikuju naše iskustvo kad smo bolesni.

Međutim, jedno je virusna prehlada koja će proći, sa ili bez C vitamina. Ali je zato ogroman zdravstveni, javni ili društveni problem ako se uzdamo u placebo efekat i čistu veru u slučaju kancera, srčanih i drugih ozbiljnih oboljenja.

Kad izgubimo dragoceno vreme na beskorisne tretmane. I pojedini lekari svesno prepisuju placebo (obične vitamine) za stanja poput poremećaja u ishrani ili seksualne disfunkcije. Jer, pacijenti fakat očekuju neku pilulu od lekara, iako su njihovi problemi mahom psihološke prirode.

A zašto se ne bismo lečili pukom verom, autosugestijom ili zdravijom ishranom, umesto mrskom hemijom? Pa, to smo već probali u srednjem veku, i nismo se naročito proslavili.

Sve do uspona naučne medicine, vračevi, travari i lekari su prepisivali mnoge beskorisne (neretko i opasne) lekove. Hiljadama godina, medicina je praktično počivala jedino na kilavom placebo efektu. Efikasnog lečenja bilo je u tragovima.

Na primer, puštanje krvi pijavicama je svojevremeno delovalo razborito, uzimajući u obzir vladajuća verovanja (humorizam), iako škodi anemičnim i starijim pacijentima. Neko je tada ozdravio, a neko je umro, ali je ozdravljenje bilo pripisivano – pijavicama.

Ili, šta je molitva, ako ne još jedna autosugestija? Sjajno je ako nam to subjektivno olakšava patnju, pruža nadu, i pomaže da prebrodimo muku. Ali taj zgodni placebo, nažalost, ne leči našu bolest.

Mnogi ljudi će se danas lečiti redovnim lekovima ili medicinom koja je zasnovana na naučnim dokazima. Ali, paralelno, alternativno ili komplementarno i po raznim nadrilekarima i manastirima.

A ukoliko zaista ozdrave ili se na kratko osete bolje, ovo će pripisati isključivo travkama, uljima, čajevima, bobicama i svetim vodicama. U toj mentalnoj grešci u koracima je ceo kunst. Smatranje da možemo da ubedimo sami sebe da ćemo ozdraviti, i da ćemo zaista ozdraviti zatim, ostaje veoma popularno (koliko i vašarski tašto).

Mimoišla nas je ona Francuska, ali i Naučna revolucija. U Srbiji danas, popovi se leče na Vojnomedicinskoj akademiji, a turbopravoslavni vernici u manastiru Tumane. U 21. stoleću, stigli smo dotle da će neko piti sopstveni urin, neko će se klistirati sproću toksina, a neko će piti varikinu umesto vakcina. Ko zna, možda zaista nikad nismo postali moderni?

Pa onda, deder puštanje krvi, molebane, litije i pozitivna razmišljanja. U lečenju, pa i politici i društvu. Sve umesto zapadne medicine i gorke pilule.

Ko zna, možda upali? Iako neće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari