O smrti i umiranju

I prema rečniku Merijam Vebster, reč „vampire“ je srpskog porekla, i ona iz srpskog prvo dolazi u nemački, odatle u francuski, i najzad engleski jezik. I nije reč samo o etimologiji. Poznate su legende da su sami vampiri, odnosno bića koja ustaju posle smrti i piju krv živima, deo izvorno srpskog folklora.

Stotinu mu vampira, da li su to onda mrski Rumuni ukrali svetsku slavu Srbima, sa svojim grofom Vladislavom iz Transilvanije?

Ili još mrskiji Englezi i Amerikanci sa romanom „Drakula“ Brema Stokera (1897), te filmovima od „Drakule“ sa Belom Lugošijem (1931) ili Gerijem Oldmanom (1992), sve do „Intervjua sa vampirom“ (1994), gde su posve nesrpski vampiri – Bred Pit, Tom Kruz i Antonio Banderas?

Moderne legende o vampirima najverovatnije imaju ovdašnje poreklo. Radilo se o izvesnom Petru Blagojeviću, srpskom seljaku iz Vojvodine (Austrijskog carstva), koji se rodio oko 1662, a umro 1725. godine. I za kojeg su kružile priče da je postao „vampir“, tj. ustao posle smrti i zatim ubio devet ljudi u selu.

Iako je verovatno u pitanju bila neka zarazna bolest, mnoge „žrtve“ su na samrti tvrdile da ih je Blagojević posećivao i pio im krv noću. Lokalno stanovništvo je zatim otvorilo njegov grob i zabilo mu kolac u srce, čemu su svedočili i lokalni pop i zvaničnik Austrijskog carstva.

Ceo slučaj je ubrzo pristigao u bečke, pa i evropske tabloide. Bio je to jedan od najranijih primera moralne panike ili histerije povodom „vampira“ u Evropi. A zapravo, ova medijska svedočanstva bila su (i ostala) refleksija ljudskih i popularnih strahova od (ne)raspadanja tela, te smrti i umiranja uopšte. Takođe, sedam godina pre „Drakule“ Brema Stokera, Milovan Glišić je napisao horor-pripovetku „Posle devedeset godina“ (1880), a o vampiru Savi Savanoviću.

Međutim, stvarnost je malo šira i dublja od jedne lokalne priče. Legende o vampirima, zombijima, duhovima, avetima i ostalim nemrtvim bićima koja progone žive – stare su koliko i čovečanstvo, i postoje u svim delovima planete. Ljudi ranije nisu sahranjivali ljude u sanducima, i mnogi leševi se „pojavljuju“ iz zemlje nakon padavina, erozije tla i sličnog. I zbog delovanja različitih bakterija i drugih faktora, bili su u raznovrsnim fazama raspadanja.

Sve to je učvrstilo uverenje da je moguće „buđenje“ mrtve osobe. A ljudi su i oduvek verovali da smrt izaziva smrt, što nije van pameti u kontekstu zaraznih bolesti i učestalih epidemija. Iz tih razloga, ako se posumnjalo da osoba može postati „vampir“, ona se često sahranjivala sa licem na dole, ili uz druge mere opreza.

Uzgred, kada je reč o srpskom poreklu vampira, pogledajmo u srpski glasački listić i crveno-crnu koaliciju, odnosno našu politiku i društvo. Cinici bi rekli da nam ne trebaju nikakav Petar Blagojević ili Sava Savanović, kada se povampirio – Slobodan Milošević. I nikako da ga već jednom sahranimo sa licem na dole.

Postoje mnogi arheološki dokazi o ovakvim neobičnim sahranjivanjima širom sveta. Na jednom mestu u današnjoj Češkoj, od pre 27.000 godina, drveni kolac je bio nabijen u prepone preminulog muškarca. U antičkoj Grčkoj, na grudi „sumnjivih“ preminulih stavljali su masivne amfore. U Bugarskoj su još pre 700 godina sprečavali da ljudi „ustanu“ posle smrti tako što su ih pritiskali plugom. U Poljskoj i posvud su im oko vrata stavljali srpove, da se raseku ako odluče da ustanu.

Arheolozi su prvobitno smatrali da su to predmeti koje je pokojnik trebao da ponese sa sobom na onaj svet. Vremenom se shvatilo da su, u mnogim slučajevima, živi zapravo čuvali ovaj svet od mrtvih. Uostalom, etnologija smrti i sahranjivanja odavno i sjajno svedoči o – živima.

Najzad, život posle smrti je osnovna tema svih svetskih religija. I verovanje u uskrsnuće Isusa iz Nazareta iz mrtvih (ali i svih ljudi Sudnjeg dana ili radi Strašnog suda) je natprirodni izraz ljudske prirodne želje da smrt ne bude čovekov kraj. I legende o vampirima zapravo su inverzija i subverzija ljudske potrebe da – žive i prežive smrt.

Pa ipak, zagrobnog života nema. U pitanju je samo fikcija ili pak pusta želja. U jednom razgovoru (1959), novinari CBC su velikog filozofa i Nobelovca Bertranda Rasela upitali sledeće: „Kako se približavate kraju života, da li imate strah od neke vrste zagrobnog života, ili smatrate da je to samo…?“.

Rasel je odmah odgovorio: „Oh, ne, mislim da je to besmislica“.

Novinar je nastavio pitanjem „Nema zagrobnog života?“, a Rasel poručio „Ne, nikakvog“ („None whatever“).

Preminuo je 1970. godine u 97. godini života. Nije bilo verske ceremonije, samo minuta ćutanja, sa pet prisutnih osoba. Kremiran je i pepeo mu je rasut po brdima po Velsu.

Uzgred, u 89. godini života je bio uhapšen zbog antiratnog aktivizma, i sudija mu je ponudio ublažavanje kazne ako obeća „dobro vladanje“ u zatvoru. Rasel je rekao „Ne, neću“.

A novinari BBC su Rasela stavili i u poziciju svojevrsnog „vampira“ ili nemrtvog, zamolivši ga da uputi poruku ljudima koji će živeti za 1.000 godina.

„Želeo bih da kažem dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu. Intelektualna je sledeća: kada proučavate bilo koju temu ili razmatrate bilo koju filozofiju, pitajte se jedino koje su činjenice. Ne dozvolite da vas zavede ono u šta želite da verujete. Gledajte samo i isključivo šta su činjenice. A moralna stvar koju bih želeo da im kažem je veoma jednostavna – ljubav je mudra, a mržnja je glupa“, odgovorio je Rasel.

Nadajmo se da će ove reči živeti još najmanje hiljadu godina. Ko zna, možda posle smrti zaista živimo jedino kroz naše – reči?

Iako je takođe lični heroj, Vudi Alen, izvrsno poručio „Ne želim da postanem besmrtan kroz moje delo. Želim da postanem besmrtan tako što neću umreti. Ne želim da živim u srcima svog naroda. Želim da živim u svom stanu“.

Prošle nedelje je preminuo moj otac Jakov Kišjuhas. Zato je izostala moja redovna kolumna, i ovo je prva za osamnaest godina koju on neće pročitati.

Jakov je bio profesor književnosti i doktor nauka, prevodilac sa ruskog jezika, autor svih čitanki, radnih svezaka i ostalih udžbenika za rusinski jezik od 1. do 8. razreda osnovne škole, dobitnik Svetosavske nagrade, direktor raznih obrazovno-vaspitnih institucija – i moj tata.

Bio je i unuk predratnog komuniste Đure Kišjuhasa, kojeg su fašisti osudili na smrt i ubili. Bio je i posvećeni autonomaš i antifašista, te glasač još Ante Markovića i Ivana Đurića, u dobu kada su mnogi očevi prihvatili nacionalizam.

Kremiran je uz zvuke „California Blue“ Roja Orbisona, pesme koju je neobično voleo. Bio je topao, mudar i duhovit čovek na kojeg sam bio i ostao ponosan.

A bio je i moj „privatni“ Bertrand Rasel. Jer, kao istaknuti rusinski i srpski obrazovni radnik, učio me je jedino činjenicama; i jedino ljubavi, a ne mržnji.

Između brojnog ostalog, Jakov me je i naučio da čitam još u trećoj godini života (najradije sam se igrao sa njegovom pisaćom mašinom).

Ubrzo zatim, u našim dugim šetnjama po novosadskoj Detelinari, kao predškolskom detetu mi je pričao o istoriji filozofije i književnosti.

O vodi, vazduhu i vatri; o Anaksimenu i Anaksimandru, Platonu i Aristotelu, pa i životu i smrti, i što sam upijao poput sunđera krupnih očiju i slinavog nosa.

Da li onda iznenađuje što sam upisao Filozofski fakultet?

A kada sam mu saopštio da bih da studiram sociologiju, rekao mi je „Sjajno, tako ćeš odlično da razumeš zašto neki drugi ljudi imaju novca, a ne ti“.

Naravno, svim srcem i razumom me je podržao u tome, kao i u svemu što sam ikada želeo i radio.

„Sve ovo što radim, radim za tebe“, svom ocu je poručio Brus Springstin.

Doktorirao sam i ja, a baš na njegov rođendan sam bio izabran za vanrednog profesora na istom fakultetu. Ali nemam nikakvih iluzija da ćemo se ikada ponovo sresti i razgovarati, i to je možda najtužnije od svega.

Zbogom, tata. Hvala ti na svemu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.