Onlajn kancer

 Katodne duge cevi miruju kada je o vestima reč. Ali su zato u ili pod našim prstima od svitanja do sumraka, pa i do grešno kasno u noć, neprekidno. Kliktanjem miša ili mrdanjem prsta po prokletim „tačskrin“ ekranima pametnih mobilnih telefona, reč je o, naravno, internetu. Talas, potok, bujica, poplava, cunami (umetnimo dihidrogenoksidnu metaforu po volji) informacija preplavljuje javni prostor do granice davljenja. One su prva stvar koju ugledamo ujutru i poslednja koju pročačkamo pre sklapanja očiju. Unosimo tablete i u hladnu bračnu postelju, a mobilne telefone prinosimo na keramički tron poznatiji kao WC šolja, dok nam je na usnama samo jedna misao: „internete, zabavi me“. Tuš kabina je možda poslednja „sigurna kuća“ pred hidrogenskom bombom informacija, baš poput Indijane Džonsa u onom frižideru iz poslednjeg i najtraljavijeg dela avanturističke sage. Možda nam zato jedino dok se tuširamo još i padaju neke pametne ideje na pamet.

I sad, pre nego što ovaj lament zaliči na jeftine moralizme Mirjane Bobić Mojsilović i sličnih profesionalnih coktača i kršioca prstiju sa konzervativnom agendom, valja znati da je čovek naprosto oduvek bio životinja gladna informacija. To jest, životinja gladna trača i voajerizma, što je potreba koju su zatim masovni mediji i društvene mreže po internetima transformisale u ovo što imamo pod prstima danas. U pitanju je nagon koji je učinio da naši preci opstanu i rasplode se, odnosno nagon koji nas je učinio živim i ljudima. Ono što, međutim, jeste savremena opasnost ili bar izazov modernog lovca – sakupljača sa internetom u džepu je rizik da dotični junak u šumi informacija ne vidi drvo saznanja. Sa kojeg bi se nahranio plodovima za razlikovanje dobra i zla.

Internet je prenapučen bulšit tekstovima o teorijama zavere, pričanju sa mrtvima, kontaktima sa vanzemaljcima i njihovim analnim sondama, katastrofičkim predskazanjima o kraju sveta iza prvog ili drugog ugla, militantnim kreacionizmom, motivacionim porukama za samopomoć, histeričnim tekstovima o ekološkim opasnostima, budalaštinama o uvećanju penisa i tantričkim seksovima, preparatima za podmlađivanje itd. Sve to ako zanemarimo čiste antisemitizme, ogoljene rasizme i nage nacionalizme. Verovatno najopasniji sadržaji su oni koji se tiču zdravlja, gde pod maskom „alternativne medicine“ cveta čitava Nju Ejdž nadrilekarska industrija. Koja zatim skromnog korisnika svetske mreže učini spremnim za upotrebu mnogih nedelotvornih, štetnih ili čak opasnih metoda lečenja. Od kretenoidnih saveta za tzv. detoksikaciju, laprdanja o najnovijim travkama i voćkama koje leče sve živo, opasnih dijeta, šarlatanskih terapija mirisima, kristalima, masažama i savijanjima kičme, te tupavih parapsiholoških saveta o tome da je dovoljno samo razmišljati pozitivno.

Ovi i slični pljačkaši zdravlja su najopasniji i najčitaniji u slučajevima opakih bolesti kao što je kancer. Ljudi će masovno gutati i šerovati „vesti“ o novim, revolucionarnim lekovima protiv raka, od ajkulinih hrskavica, preko molitve, sve do raznih amazonskih bobica ili pak čistog gladovanja. Što sve troši vredne resurse na bolest kod koje su resursi poput vremena i energije – praktično sve što imamo. Jer, prosurfajmo malo, internet se ugiba od količine zapanjujućih „alternativnih“ otkrića, lekova i metoda koji „leče rak“. Ako izuzmemo pornografiju, poznate ličnosti i smotane mačiće u smešnim situacijama, najpopularniji tekstualni sadržaji na internetu su oni koji se tiču čarobnih lekova, preparata ili tehničkih rešenja. A među njima oni za rak i debljinu, te izvore energije (otkrića lekova za retke bolesti očigledno nisu dovoljno klikabilna). Od najnovije biljke koja jede ćelije raka, do najnovijeg solarnog goriva – koji nikako da stignu u apoteke i na pumpe. Sve ovo stvara jedino lažnu nadu koja traje do sledećeg klika. Plus, internet je stvorio i svojevrsnu „uradi sam“ ili „sam svoj majstor“ kulturu, pa se ljudi na svoju ruku i na svoju štetu masovno „leče“, sasvim sujetno i bez adekvatnog znanja. Što u slučaju kancera može biti fatalno.

Sve ovakve pseudovesti samo su novi generator laži i obmane zbog jednostavne činjenice prema kojoj se verovatno nikada neće „otkriti“ „lek za rak“. Zašto? Zato što rak nije jedinstvena bolest, već samo reč koja opisuje više od stotinu sasvim različitih bolesti koje napadaju telo na sasvim različite načine. Shodno tome, ne postoji, niti može postojati ni jedan jedinstveni lek za njih. I zato to nisu i ne mogu da budu soda bikarbona, ulje lana, zeleni čaj, petrolej, đumbir, ajkulina hrskavica, borovnice, beli luk, cvekla, kanabis ili klistir kafom (izvor: internet). Sve su ovo neretko zgodne i zdrave namirnice, ali je izuzetno neuko, neodgovorno i opasno tvrditi da bilo koja hrana ili preparat, sami po sebi, mogu uticati na šanse za dobijanje ili izlečenje kancera. Zbog toga, pre nego što kliknemo na najnoviju antikancerogenu senzaciju, shvatimo da se jednostavno nikada neće pojaviti ni stvarna vest u kojoj će na naslovnoj strani biti nekakav ćelavko i cvikeraš u belom mantilu, koji u ruci nosi epruvetu sa fluorescentnom tečnošću i etiketom „Lek za rak“ na njoj.

Da bude jasno: naučnici danonoćno, odvažno i bez predaha rade na borbi protiv raka. Ali nauka poodavno ne funkcioniše po ovom „Eureka!“ principu za naslovnu stranu redovnih novina ili opskurnog veb-portala. Danas se do naučnih otkrića dolazi mukotrpnim, gradualnim radom hiljada i hiljada naučnika širom sveta – tako da nema neke prelomne tačke u vremenu izvojevane od strane izolovanih heroja u prostoru. I to je odlično, jer za razliku od par genijalaca poput Njutna ili Galileja, koji su onomad doslovno izmenili svet i način na koji ga posmatramo, danas imamo armije i armije naučnika ovakvog kalibra koji rade zajedno, čak i kada se međusobno ne poznaju. Otkrića i napredak su zato stalni i neprekidni. Ali, mi, nerazumni i nezahvalni sa mišem pod šaketinama, smo ti koji želimo laka rešenja i nove heroje, odmah i sada, ako je moguće. Za to vreme gorepomenuta armija cvikeraša uredno i vredno radi, zbog čega je gomila konkretnih kancera već sasvim izlečiva, sa drugima se kvalitetno i mnogo duže živi nego ranije, a na trećima se mukotrpno radi. Dok mi, korisnici interneta, nismo samo ti koji žele da rešenja budu prosta i uzbudljiva, već i da budemo prvi koji ćemo tu vest proširiti. A time samo dodajemo balege na ionako ogromnu i vruću planinčugu veb-fekalizma. Naša lakovernost i odsustvo kritičkog mišljenja su stvarna rak-rana savremenog, ali i bilo kog društva. Internet je dotične falinke ljudskog uma samo ubrzao i umnožio.

Poput alkohola u citatu Homera Simpsona, internet je istovremeno i uzrok i rešenje svih životnih problema. I zato, kao što na internetu ne postoji „lek za rak“, na njemu postoji lek protiv „lekova za rak“. Na primer, (engleska) Vikipedija ima odličnu stranicu posvećenu dokazano neefikasnim alternativnim metodama lečenja raka („Alternative cancer treatments“, pa ogromni odeljak „Ineffective treatments“), potkrepljenu čvrstim referencama. Metodama koje ne prestaju da opsedaju globalnu mrežu uprkos toj sitnici nazvanoj – nedelotvornost. Ili su tu, recimo, polemike Petra Lukovića sa zdravističko-savetodavnim tekstovima raznih „ženskih“ portala kao preduhoviti egzemplari zdravog razuma, kritičkog duha i očuvane lucidnosti autora, uprkos izazovima vremena. Ali prva i poslednja odbrana od opasnih budalaština i obmana na internetu moramo biti mi sami, odnosno naša sopstvena oštrica skepse i kritičkog mišljenja. Život u prašumi informacija je fantastična stvar koja je iz temelja i nesumnjivo nabolje izmenila našu egzistenciju i poimanje stvarnosti. Međutim, u njoj moramo zadržati lični kompas zdravog razuma. Da bismo, ako ništa drugo, sačuvali zdravlje.