Onlajn neznanje? 1Foto: Luca Marziale / Danas

Oktobar je mesec, i studenti su započeli svoj već četvrti semestar za redom onlajn, odnosno, na daljinu.

Čak dve godine univerzitetskog školovanja proveli su i smo u pidžamama iza svojih računara, umesto u amfiteatrima i učionicama.

Sve to zbog raspojasane epidemije, a zapravo neodgovornih građana (ali i studenata) koji uporno izbegavaju da se vakcinišu.

S druge strane bare, stopa vakcinisanih studenata na Univerzitetu Kolumbija je 99,7 odsto, 99,5 odsto na Jejlu, i 99 odsto na Prinstonu i Kornelu.

Neverovatno, ali istinito: kao da obavezna vakcinacija da bi se pohađala nastava na ovim vrhunskim univerzitetima – uvećava stopu vakcinacije!

Izgleda šašavo, ali deluje.

Dok je takva obaveza na Medicinskom fakultetu u Beogradu proizvela proteste zarazaša.

Časovi predavanja i vežbi, iako uz dodatni napor profesora i studenata, još i mogu da se izvode kvalitetno posredstvom raznih Zumova, Edmodova, Mudlova i Gugl klasrumova.

Međutim, nikakva onlajn platforma ne može da zameni onaj fizički susret uživo u akademskom okruženju.

Sve te zajedničke razgovore, diskusije, refleksije, komentare i tračeve između časova, po hodnicima ili ispred fakulteta uz kafu i cigaretu, a koji upadljivo izostaju kad se nakon časa – samo zaklopi laptop.

I ostane na daljini, u donjem vešu u svojoj spavaćoj sobi.

Ništa neobično.

Univerzitet je srednjovekovna institucija koja je i utemeljena kao udruženje i zajednica profesora i studenata. I mudro i dalekovido osmišljena kao svojevrsna tvrđava, odnosno zaklon od svakodnevnog sveta i života, da bi se autonomno i slobodno posvetilo znanju.

Roditelji su s pravom zabrinuti za kvalitet nastave svoje dečurlije po osnovnim i srednjim školama u pandemiji.

A kakvo će znanje ili neznanje da proizvede – onlajn nastava na univerzitetu?

Da bismo odgovorili na to pitanje, valja da pogledamo u – grad. Naime, grad je verovatno najveći izum ljudske vrste, i ona prva i ključna društvena tehnologija za rast i razvoj ljudskog znanja.

Stolećima i stolećima, inovacije su se širile od osobe do osobe, licem u lice, po prepunim i užurbanim gradskim ulicama, trgovima i drugim mestima susreta.

Primera radi, eksplozija umetničkih genija tokom Renesanse započela je kad je Bruneleski otkrio geometriju linearne perspektive u Firenci.

I preneo ovo znanje svom prijatelju Donatelu, a koji je primenjuje na reljefnu skulpturu.

A njihov zajednički prijatelj Mazačo je zatim tu inovaciju primenio u slikarstvu.

Ostalo je istorija (umetnosti). Ili, u Beču u 18. veku, Hajdn je uživo preneo svoje nove ideje o simfonijama svom prijatelju Mocartu, kao i svom učeniku Betovenu.

Isto beše i u Parizu krajem 19. i početkom 20. veka, o čemu je ponajbolje posvedočio Vudi Alen u Ponoći u Parizu (2011), po (po)noćnim gradskim šetnjama i susretima sa književnicima i umetnicima poput Pikasa, Hemingveja, Dalija i drugih.

I Šangaj je započeo svoj rast kao trgovački grad, da bi 1920-ih njegova urbana gustina stvorila talas otkrića u muzici, filmovima i animaciji. Dakle, kulturne inovacije u Firenci, Beču, Parizu ili Šangaju bile su veličanstvena nuspojava fizičke koncentracije ljudi na jednom urbanom mestu.

Baš kao i na fakultetu. To jest, bila je to posledica jednog krajnje telesnog, fizičkog, društvenog i vaskoliko oflajn – susreta.

U samom središtu urbane koncentracije jeste širenje znanja i inovacija od inženjera do inženjera, od trgovca do trgovca, od umetnika do umetnika. I od profesora do studenta (i obrnuto).

Jer isto je i sa univerzitetom kao jednim međusobno bliskim i posve urbanim mikrosvetom. A koji je sada prešao na – nastavu na daljinu.

Postoji malo toga što danas znamo, koristimo ili posedujemo, a da to nije otkrio neko drugi.

Ljudi su ekstremno društvena vrsta koja – poput termita ili gibona – izvrsno uspeva u tome da proizvodi ideje i stvari zajedno, u društvenoj zajednici ili u društvu.

Isto to društvo je i jedna otelovljena aktivnost u fizičkom koprisustvu.

Nema društva na socijalnoj distanci. Baš kao što i kolonije mrava postižu stvari koje su veličanstvenije od poduhvata nekog pojedinačnog insekta, tako i gradovi i univerziteti kao udružene institucije postižu mnogo više u poređenju sa izolovanim misliocima i socijalno distanciranim mudracima.

Gradovi i univerziteti podstiču saradnju, a posebno zajedničku proizvodnju ili manufakturu znanja – tog najvažnijeg ljudskog proizvoda.

Po gradskim ulicama, kao i po fakultetskim hodnicima, ideje protiču i sudaraju se od osobe do osobe, bilo to na Berkliju ili na Harvardu, ili po Firenci, Parizu, Njujorku ili Silicijumskoj dolini.

I zato su ljudi neobično spremni da plate visoku cenu života u gradu, ili pak skupocene troškove visokoškolskog obrazovanja, samo da bi se fizički tiskali uz talentovane sličnomišljenike, učenjake i znalce.

I nadali se da će bar nešto od tog znanja i iskustva upiti, zadržati i usvojiti – pa šta košta da košta. Nema toga na onlajn kursu.

Kako argumentuje ekonomista i urbani teoretičar sa Harvarda Edvard Glejzer, upravo su gradovi ti koji omogućuju i podmazuju ljudsku saradnju, koja čini da čovečanstvo zablista. Ljudska bića, egzistencijalno izbačena iz materica, uče jedino od drugih ljudi.

U susretu i neposrednoj blizini.

Samim tim, oni uče mnogo više i kvalitetnije ukoliko su u društvu što većeg broja drugih ljudi – u gradu, i/ili na fakultetu.

Isto je i sa šatro novim tehnološkim habovima ili naučnim parkovima, a zapravo varijacijama na istu temu društvenog susreta.

Ova humana gustina stvara konstantni protok novih ideja i informacija.

Susret na univerzitetu olakšava nam da posmatramo, da slušamo, i da učimo. Znanje se stiče u zajednici i društvu.

U gradu, a ne u spavaćoj sobi. I ne u jednom Uradi sam procesu.

Razni tehnofili, naivni futuristi i ostali Istoci Pavlovići oduvek su tvrdili da će razvoj novih informacionih tehnologija učiniti da staromodna predavanja po amfiteatrima, a možda i univerziteti u celini, postanu prevaziđeni.

Čemu studiranje na jednoj odistinski srednjovekovnoj instituciji, kad ima toliko onlajn kurseva po internetima?

Eno Vikipedije, eno Gugl trenslejta, a ni Bil Gejts i Stiv Džobs nisu završili faks.

Međutim, kako ističe Glejzer, nekoliko decenija nove informacione tehnologije ne može da nadmaši milione godina evolucije.

Onlajn povezivanje nikad neće biti isto kao zajednički ručak u studentskoj menzi, smeh u amfiteatru, ili poljubac u studentskom domu.

Naša vrsta prvenstveno uči iz auditornih, vizuelnih i olfaktornih signala koje emituju naši bližnji.

Internet jeste čaroban alat, ali on najbolje funkcioniše u kombinaciji sa sticanjem znanja licem u lice.

Uostalom, čak i magovi interneta i programiranja takođe se fizički koncentrišu na jednom mestu, od Silicijumske doline do Bangalora.

I svaki student na fakultetu ovog sociologa i kolumniste izdašno, konstantno i poodavno koristi nove informaciono-komunikacione tehnologije.

Ali, sve do ove epidemije, to nije umanjilo vreme provedeno u susretima licem u lice sa svojim kolegama i profesorima na časovima, konsultacijama ili po pauzama između časova.

Ona najvažnija komunikacija i informacija i dalje se odvija i stiče uživo.

Internet nije zamena za fizičko i društveno bivanje u središtu ili jezgru intelektualnog života grada kao što je to univerzitet.

Pejorativni sinonim za univerzitet je tzv. kula od slonovače.

Ova etiketa označava jedno arogantno povlačenje akademskog kadra iz sveta ili svakodnevnog života, odnosno sholastičko bavljenje preciznim brojem anđela na vrhu igle.

Međutim, ništa nije dalje od istine.

Ova kula je samo epistemološka i društvena potreba za zasebnom tvrđavom u kojoj profesori i studenti polažu pravo na bavljenje autonomnom naučnoistraživačkom delatnošću.

I tako je bilo i ostalo od srednjovekovnog do savremenog univerziteta.

Upravo zato, osnivač modernog univerziteta Vilhelm fon Humbolt, još u 19. veku poručuje sledeće: „Slušanje predavanja samo je sporedna stvar; najbitnije je živeti nekoliko godina u bliskoj zajednici sa kolegama istomišljenicima istih godina, i u svesti da na istom mestu postoji veliki broj onih čije je obrazovanje završeno i koji su sada u potpunosti posvećeni jačanju i širenju znanja i nauke.“

I to je ono što danas gubimo.

Univerzitet se kao institucija pojavljuje u Evropi još krajem 12. veka, kao srednjovekovno esnafsko udruženje koje čine majstori i šegrti (tj. doktori, masteri i asistenti) koji su posvećeni manufakturi ljudskog znanja.

Kako je pisao čuveni istoričar srednjeg veka Žak Le Gof, grupe profesora i studenata iz svih delova Evrope tada se udružuju u specifične obrazovne i društvene zajednice, što je podrazumevalo i integraciju intelektualnog života sa životom grada.

Pošto je centralna odlika ljudske vrste ta da mi učimo jedni od drugih, gradovi i univerziteti nas čine više, a ne manje ljudima.

Dok koncentracija profesora i studenata na jednom mestu, u susretu i međusobnoj blizini, može da ima fantastične i gotovo magične posledice.

I upravo zato je univerzitetska nastava na daljinu, kao nuspojava epidemije, toliko veliki obrazovni i društveni problem.

Drage studentkinje i dragi studenti – vakcinišite se onda, ako boga ili prirodu znate. Da bismo iznova i zajedno proizvodili – znanje.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

9 reagovanja na “Onlajn neznanje?”

  1. I Nušić je govorio: Nije važno završiti akademiju, važno je biti akademski gradjanin.

  2. Lep clanak ali poruka je pogresna nazalost. Do sada je i vrapcima na grani jasno da ovakve vakcine nece resiti epidemiju i studenti se ponasaju u skladu sa time. Evo ja prvi da imam 20 godina ne bih se vakcinisao vec bih pustio svoj prirodni imunitet da odradi posao. Problem sa prirodnim imunitetom je to sto je besplatan…

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.