Kao što je poput drečavožutog autobuskog displeja jasno, trabunjanja o ćirilici nemaju veze sa jezikom, pismom ili lingvistikom, već sa politikom. S tim u vezi, i „ćirilizacija“ navedenih tabli po novosadskim autobusima zapravo je politička lakrdija u kojoj je ulog demonstracija moći, a ne iskrena zabrinutost za jedno od dva pisma na kojem se srpski jezik može pravilno napisati.
Uzgred, slično je i sa reakcijom Pokrajinskog ombudsmana i zahteva za natpise na manjinskim jezicima koji su u službenoj upotrebi na teritoriji grada.
I ovo je ilustracija borbe za vlast i dominaciju između dva suprotstavljena politička i ideološka programa, iako je u pitanju visprena kontra na terenu na kojem se ljudi iz Demokratske stranke Srbije i slični osećaju kao domaći – Ustava, prava i tako toga.
Suština je, međutim, na nekoj drugoj misaono-autobuskoj liniji. Osnovno pitanje je kakva je dominantna pismenost, a ne kakvo je dominantno pismo građana Novog Sada. Ili, ako se želi, Srbije. Nikakvi ćirilični natpisi neće ni osnažiti ni oslabiti nekakav identitet, a vrišteća (funkcionalna) nepismenost hoće. Upravo kao što ni ćirilični natpis na tabli za Kulturni centar Novog Sada, nekadašnje kultne Tribine mladih, neće učiniti Novosađane kulturni(ji)m. I zato, ćirilica je, nažalost, postala samo simbol za iritantno i jeftino politikantstvo umotano u istorijske zabrinutosti koje upravo slabo pismenim deluju kao plus na političkom CV-ju.
Poput akcija ministra pravde Selakovića, kojem studenti pompezno lišeni flašice sa najpopularnijom tekućinom nisu objasnili da ne postoje hrvatska voda ili srpska voda, jer se kosmička gospoda vodonik i kiseonik ne obaziru na naše gluposti. Uzgred, u ćirilizovanom Novom Sadu su prošle nedelje bili privedeni aktivisti Antifašističke akcije Novog Sada, i uzeti su im DNK brisevi. U pitanju su drugovi ovog kolumniste koji u njegovom gradu uspešno rade posao kojim organi vlasti ne žele da uprljaju ruke ili karijere – obračunavaju se sa neonacističkim bandama jedinim jezikom koji one razumeju. Da li je važnije znanje o tome šta stoji iza skraćenice DNK ili kako se ona piše na ćirilici?
I zato, možda najznačajnije pitanje u vezi sa celim lažnim problemom je – kakvi su ti autobusi po kojima se nalaze svetlucave table? Da li ih ima dovoljno ili je gužva? Da li adekvatno pokrivaju okolna mesta i sve delove grada? Mogu li u njih ući ljudi u invalidskim kolicima? Kolika je cena karte i da li je mogu priuštiti siromašni? Ima li dovoljno sedećih mesta? Da li je u njima dovoljno toplo? I oni obradovani i oni iznervirani displejaškom ćirilizacijom promašuju poentu. Drugim rečima, svi smo kolektivno uhvaćeni u političku zamku koja učini da ne postavljamo prava pitanja.
I potreban je heroj sa autolakom koji će na onoj pošti u nekoj od mnogobrojnih Krajina obrisati grafite „Ovo je Srbija“ i „Ovo je Hrvatska“ i antologijski dopisati „Ovo je pošta“. U Novom Sadu 2013. godine još uvek niko nije shvatio da je to autobus. Nešto što prevozi ljude, a ne „Srbe i ostale građane“. Dakle, autobus, a ne platforma za prolivanje sopstvenih političkih vlažnih snova, kakvi god da su.
Kao što svaka istorija pokazuje, hipertrofirana i drečava zainteresovanost za izmišljotine poput tradicije i identiteta, pa samim tim i ćirilice, samo je dimna zavesa za prikrivanje istinskih društvenih problema. Kao i obično, ovakva politika se bavi formom, a ne sadržajem. Jer smatra da ukoliko bude dovoljno glasna oko forme, niko je neće upitati za sadržaj. Svaka gradska vlast može da promeni elektronsku tablu na autobusu. Ali ne može svaka da obnovi i poboljša gradski vozni park. Prva dečačka želja ovog sociologa, fakultetskog asistenta i redovnog kolumniste, bila je – da postane vozač gradskog autobusa. Jer, sa onim velikom volanom pod ručerdama, na sedištu poput trona, i ogromnom šoferšajbnom pred kojom se izliva grad, delovao je poput božanstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
