Patriotska umetnost

Kaže Platon da se treba dobro čuvati svake promene u muzici „jer su to opasne stvari“. Zatim, da treba bdeti nad tim da se u umetnosti „ne provuku nikakve novotarije“, zbog čega treba vršiti „nadzor nad onima koji nešto stvaraju, da bismo ih sprečili u zloćudnom, raskalašnom, prostačkom i nepristojnom delanju“. Tragično je što bi ovakvog cenzorističkog „Platona za siromašne“ potpisali mnogi, u nesvesti pred dvomilenijumskom kritikom takvog uskogrudog poimanja sveta, od Aristotela do Popera.

Jedan od potpisnika je, očigledno, i nedavno izabrani ministar kulture, sa svojim izjavama da „umetnost mora biti patriotska“ i da treba „insistirati na tradicionalnim nacionalnim vrednostima“. Ovo je, najbiranijim mogućim rečima dok 100 dana još traju, sasvim neverovatno. Da li su Pikasove „Gospođice iz Avinjona“ – nacionalne? Tu je negde i patriotizam Rodenovog „Mislioca“? Možda je to Betovenova „Deveta“? Bar Dilanova „Like a Rolling Stone“ ima malo patriotskog, ne? Bergmanov „Sedmi pečat“ sigurno skače i puca od švedskog patriotizma? Ne baš. Motivi ovih dela su revolucionarni pristup prostoru i idealu lepote, unutrašnja čovekova borba i/ili filozofija, bratstvo i jedinstvo čovečanstva, pa ogorčenost, bunt i lutanje, te strah od smrti i smisao života. Nigde patriotizma, niti tradicionalnih i nacionalnih vrednosti. Najvrednija i najtrajnija umetnost, čak i kada ima lokalni motiv, zapravo je univerzalna, kosmopolitska i antitradicionalna. I, kao takva, ona pripada svima nama, ravnopravno i podjednako. I baš zato se možemo poistovetiti sa delima Rodena ili Dilana svejedno i, dođavola, osetiti nešto u njihovom prisustvu.

Na drugoj strani, patriotizam, to „poslednje utočište hulja“, ovde je samo izgovor za zatvaranje u granice sopstvenog, malog, uskogrudog i provincijalnog sveta. Od strane nezrelih i nedoraslih osoba koje se osećaju ugodno jedino u toplini sopstvenih pelena, nezavisno od njihovog smrdljivog sadržaja. Ograničiti umetnost na lokalizme, provincijalizme i patriotizme znači ograničiti je u nameri da čitavom svetu, bez izuzetka, ponudi nešto što će taj svet da prihvati i razume. Dokle šljiva, frula i narodna nošnja? Nisu li ljubav, strast, pobuna, smrt i (be)smisao života kao umetnički motivi nešto što je prenapučenije sadržajem, što osećamo svi, podjednako i ravnopravno. I nešto što tišti i pritiska i želi da izađe mnogo više od najnovije himne o Kosovu ili Đokoviću, ili šta već danas prolazi kao patriotsko?

Srećom, ministar Gebels je svetu podario jednu fantastičnu lekciju. Pošto je svaki modernizam o(t)pisivao kao mentalnu bolest, pozivajući na povratak tradicionalnim, ruralnim vrednostima nemačkog naroda, dozvolio je sebi da priredi i putujuće izložbe nemačkog ekspresionizma. Pod nazivom „degenerisana umetnost“ i uz posprdne komentare ispod slika poput „Priroda očima bolesnog uma“, „Uvreda za nemačku ženu“, „Ideal – kreten i kurva“, „Namerna sabotaža nacionalne odbrane“, izložba je putovala u 11 nemačkih i austrijskih gradova. Rezultat? Ove izložbe su bile preko tri puta posećenije od izložbi dozvoljenih, zvaničnih i nadasve patriotskih umetnika, sa svojim sterilno besmislenim i bezvrednim prikazima veličine države i nacije. Umetnost, kada je odlična, predstavlja prilično žilavu biljku i obično ižđika i pobedi na kraju. Jer, ispritiska one univerzalne i dublje, a ne uskogrude i plitke dugmiće koje imamo svi. Međutim, ne treba zaboraviti na Poperovu opasku prema kojoj svaki platonizam u mišljenju vodi u totalitarizam u politici. I zapitati se da li smrad kulture prethodi smradu iz dimnjaka krematorijuma.