Podmazivanje ponosa

To što su naredbodavac ovog kolektivnog izvlačenja pendreka iz kaiša, kao i potom suspendovani policajci, verovatno utučeniji od svih drugih sasvim je druga stvar. Zatim, u koloni se našao i iznenađujuće visok broj državnih zvaničnika i opozicionih funkcionera. Ako je verovati Tviteru, gradonačelniku Beograda Siniši Malom je neko pokušao da tutne zastavu duginih boja u ruke, na šta je on stoički poručio „Dovoljno je što sam tu“. Što nije daleko od istine. S druge strane, među šarenim balonima razgaljeni funkcioneri Demokratske stranke su škljocali selfije kao tinejdžeri. Neko je možda mogao da ih priupita kakav je osećaj zabavljati se i reklamirati po Prajdu koji sami nisu mogli da organizuju, ali ne kvarimo zabavu. Jer umesto dosadašnjeg na sva zvona rastrubljivanog odsustva sa časa većine srbijanskih političara, u ovom đilasovskom „imam pametnija posla (a i ne mogu očima da ih vidim)“ ograđivanju ostao je usamljen samo Vučić, koji se i tog dana udobno osećao jedino u ulozi prezauzetog spasioca poplavljenih. Ovo je indikator važne činjenice prema kojoj je biti na Prajdu postalo nešto trendi i kul, čak i među kastom političkih životinja operisanom od trenda i kuloće.

Šta je bilo još? Na prvi pogled, Beograd je delovao kao prostor pod opsadom, najezdom varvara ili u postapokaliptičnom stanju iz traljavih holivudskih blokbastera. Na drugoj strani, učesnici parade su mahom odbijali da ih po završetku programa u maricama razvoze kućama i samo su odšetali kući. Što je verovatno najveća pobeda ovog Prajda i ponosnog duha u kojem je i poenta. Pažljivo oko je na beogradskom Prajdu prepoznalo i zastave ponosa tzv. „medveda“ ili „meda“ („bear“), BDSM entuzijasta, transrodnih individua i drugih manjina unutar manjine – što sve ukazuje na valjanu praksu poštovanja različitosti unutar ekipe kojoj se različitost sistematski negira. Konačno, među možda najvažnijim stvarima celog hepeninga od prošlog vikenda bila je politička, socijalna i kulturna marginalizacija klerofašističkih grupa i njihovog mišljenja na temu. Kontramitingaši iz SPC i Dveri su od starta bili osuđeni na propast, i to se nedeljama i danima pre Prajda osećalo u inače memljivom i zagušljivom vazduhu javnog i političkog života Srbije. Počelo je tako što su na tradicionalno gnusno, neosetljivo i neuko pismo patrijarha Irineja unisono reagovali najvažniji politički akteri u partokratskom društvu – političke partije – i to u duhu odbrane sekularizma i zdravog razuma. Svi ostali muškarčići koji po fejsbucima i internet forumima pozivaju na ubistvo „bolesnih“ „pedera“ (dok im je na drugom „tabu“ internet pretraživača otvoren pornić sa lezbejkama) dobili su taman onoliku i onakvu medijsku pažnju i (mal)tretman kakav i zaslužuju. Neka američki starosedeoci oproste na terminu, ali Dveri, navijači, trenerkaši i ostali klerofašisti su povodom ovog Prajda po prvi put delovali kao razbijene bande Indijanaca. To jest, kao marginalna ekipa u raskoraku sa vremenom i prostorom, a ne kao politička i paravojna snaga čije se mišljenje i ponašanje ima ozbiljno uzeti u obzir.

Sve je daleko od bajnog, ali jedna je činjenica posebno pohvalno ilustrativna. Posle ovakvog Prajda, niko više neće pomisliti da su armije dece i roditelja zbog cele te gužve naprasno postali nemoralni, anticrkveni i antidržavni homoseksualci. Drugo je pitanje da li u tome nečeg lošeg ima ili nema. Neverovatno, ali nema izveštaja o tome da su u ponedeljak dečaci po beogradskim vrtićima masovno ostavili automobilčiće i prigrlili Barbike, a devojčice povadile plastične pištolje. Nema porasta prodaje ruževa, maskara i tangi jer su očevi dotične đavolje sprave poharali iz torbi svojih supruga za ličnu upotrebu sa onim prijateljem iz teretane. Niti ima uvećanog prometa po frizerskim salonima jer majke masovno skraćuju kosu i zatim upisuju džudo, klanjajući se Satani i menstruaciji. Svet nije kolaborirao, a Sunce je izašlo i sledećeg dana – iako su homoseksualne osobe Srbije pokazale da postoje i da neke stvari rade drugačije. Tupava i stereotipna pitanja kao poslednji bastioni zatucanosti najednom su postala samo razmatranja o tome kako bi se bolje potrošilo to milionče troškova od vikenda. Ali i ova pritajena homofobija (jer se malo ko raspituje za neke druge milione koji cure u potocima) i hronično odsustvo uviđanja šire slike jeste blagi korak napred ka pristojnosti i razumnoj diskusiji. Od konzervativne pseudobrige za „našu decu“ do (pseudo)brige za naš novčanik ipak je veliki put – utaban upravo trasom Parade ponosa.

A zašto je Prajd važan, odnosno, zašto je važno što je ovaj prošao najbolje kako je u jednoj klimavoj, zatucanoj i pretpolitičkoj sredini mogao proći? Sve ovo je (bilo) značajno zato što se na pitanju Prajda presecaju važne teme i dileme srbijanskog društva: one o sekularizmu nasuprot klerikalizmu, one o modernizaciji nasuprot (izmišljenoj) tradiciji, one o različitosti nasuprot homogenosti, kosmopolitizmu naspram ksenofobnoj uskogrudosti i, konačno, o slobodi naspram četvorozidne zatvorenosti. Zastave duginih boja koje su se pre sedam dana blistavo vijorile ispred Vlade Srbije imaju istu funkciju kao transparent „Beograd je svet“ onomad. Kolektivnog ohrabrenja da smo na ispravnoj strani istorije, u (težnji ka) društvu razvijenih, modernih i nadasve zapadnih demokratija. Ponešto duha iz devedesetih nije ni na odmet da se vrati. „Oči boje duge“ Dr. Igija, bilo ko? Dakle, ne radi se tu ni o uskopravničkoj interpretaciji ustavom zagarantovanog prava na okupljanje i/ili protest, niti o (homo)seksualnosti kao takvoj. I zbog toga mnoge heteroseksualne individue osećaju tu političku borbu kao borbu za svoju stvar, bez obzira na to da li smeju da se ljubakaju sa svojim partnerom na otvorenom ili ne. I zato je među ličnim utiscima ovog sociologa i kolumniste i osećanje ponosa zbog toga što je među par stotina učesnika Prajda bilo najmanje trideset duša koje (od)lično poznaje. I što bi se, da je potegao iz Novog Sada, u toj gužvici malih-ali-odabranih osećao kao među prijateljima. Drugim rečima, važno je što su u kontekstu obnovljene kuloće Prajda i Marija, Jovana, Boža, Dario, Gordan, Marin, Đorđe i drugi sa ponosom kačili fotke sa parade na svoje fejsbuke. Nije da je bitno, jer nije, ali sve uredna i obično neobična heteroseksualna čeljad koja kapira politički sadržaj i značaj celog tog šetalačkog čina. Pristojna Srbija se svrstava na stranu onih seksualno nepristojnih. Glavni bizarni motiv ovog Prajda, posebno uzimajući u obzir minuli rad vodećih političkih aktera, u tome je što se na tu stranu svrstala i vlast.

I zato je politička volja zapravo bila ključna reč ovog ispunjenog domaćeg zadatka na temu „Kako ne podleći pritisku homofobne javnosti i pretnji nasiljem od strane klerofašista?“. Ili politička komanda paradržavnim batinašima da ostanu kod kuće. Relativno svejedno u posledicama, jer: političke strukture su možda po prvi put stale u odbranu svojih građana, ne sakrivajući se iza viših interesa beogradskih izloga i „naše dece“ koja u slobodno vreme mute Molotovljeve koktele. Banalizovano, ali u vrednosnoj i moralnoj dilemi između homoseksualca i klerofašista te strukture su odabrale – homoseksualce. Nemušto, traljavo, zatvorenog nosa i nekako zguza, ali ipak jesu. Politički su podmazale celu tu stvar da teče onoliko glatko koliko je to u ovakvom društvu bilo moguće. I zato nije poenta u nekakvoj demonstraciji „jake države“, što je koncept na koji erekcije dobijaju oni istinski nastrani pojedinci. Jer država nije suštinski jaka ako na svoje ulice isteruje oklopna vozila i oklopljenu miliciju, naprotiv. Poenta je u političkoj odlučnosti koja je imala muda da odabere stranu. A posledice te odlučnosti biće i u razvoju racionalne, sekularne i odgovorne rasprave o položaju homoseksualaca u ovom društvu, odnosno rasprave lišene crkvenih mantri, neukih stavova, nage homofobije i golog fašizma. Ova parada je bila prvi korak ka budućnosti u kojoj bauk homoseksualnosti neće kružiti Srbijom zato što je on, prvo, oduvek ovde i, drugo, zato što ovakva parada pokazuje da nije bauk. I samo zato: srećan Prajd, domaćine. Ne boli, a uvek su tu i lubrikanti i ostala maziva.