Postautentična Srbija

I zatim, gazda kakav jeste, dodao sledeće: „Mi živimo u postautentičnom svetu“. Autentičnost je danas tek „soba sa ogledalima“. Ostavimo svet po strani (za trenutak), Springstin je opisao i srbijansku politiku u ovo dosadno predizborje.

Slabo koji epitet se bolje vezuje za karikaturalne posete štalama, muljanje zemlje po prstima, nova radna mesta, departizacije, decentralizacije, brze odgovore, ukidanja poreza na famozne bebe i ostale odrednice u antologiji predizbornih budalaština. Postautentičnost srbijanske politike ogleda se i u nešto opštijim činjenicama koju primećuju mnogi analitičari, ali im ne daju ime. Ili, barem, nedovoljno dobro ime poput Gazde. Naime, partije koje prizivaju kapitalizam u formi stranih gazdi (popularno: investicije) istovremeno drombuljaju o radničkim pravima. Zatim, partije koje su pozivale na rusko gubernatorstvo, sada u transu dozivaju Evropu, prikazujući rukovanja po Briselu u TV spotovima. Na drugoj strani, one koje su dozivale Evropu, danas ističu da je Evropa daleko i da valja gledati u svoje isuviše centralizovano dvorište. I svi usput (i loše) pričaju bajate viceve. A politika nije stendap komedija niti hotlajn ili telešop u kojem, ako pozovemo u narednih petnaest minuta, dobijamo set noževa potpuno besplatno.

Neautentičnost predizbornih poruka proizilazi iz neautentičnosti politike onih koji te poruke odašilju. Suština političkog delovanja nije u veštom slušanju odjeka i reagovanja građana i zatim modifikovanja svoje političke pesme prema toj muzičkoj želji. Ulizivanje građanima koje razotkriva spomenutu neautentičnost zapravo je odsustvo politike, odnosno odsustvo istinskog vladanja. Istraživanja su, gle čuda, ukazala na to da građane iznad svega pritiska praznina njihovog novčanika, te su se političari u kampanji uhvatili ekonomije kao pijan Kosova. Međutim, da li to što građani misle da je ekonomija osnovni problem srbijanskog društva znači da je ekonomija osnovni problem srbijanskog društva? Drugim rečima, šta zna narod šta je u interesu naroda?

Ovo ne znači zagovaranje nekakve autokratije, niti političara gluvih i slepih za ono šta građani imaju da (po)kažu, već prepoznavanje fundamentalne društvene činjenice: interesi društva su heterogeni i često sasvim suprotstavljeni. Pitajmo penzionere šta zapravo hoće – veće penzije i da ne trešti glasna muzika iz kafića. A pitajmo preduzetnike – manje penzije (manje poreze) i glasnu muziku iz kafića čiji su vlasnici. Gazde i radnici? Siromašni i bogati? Muškarci i žene? Oni sa sela i oni iz grada? Oni sa severa i oni sa juga? Svi oni zapravo žele različito. U ovakvoj trci za glasovima pokušavaju se zadovoljiti interesi svih, čime se do kraja ne zadovoljava nijedan. Istinski političari se ne bi plašili svrstavanja i, kreativnim politikama koje idu ispred vremena, ironično, sačuvali bi građane od njihovog sopstvenog raspoloženja. Pošto se to ne dešava, političko vreme u kojem živimo je kilavo, kukavičko i postautentično.

Ako ih upitamo, starosedeoci američkog kontinenta Kvakiutli će nam reći da plešu oko svog totema da bi, umoljavajući duhove predaka, prizvali kišu. Međutim, istraživači i stručnjaci, o kojima političari zbijaju loše šale, reći će da Kvakiutli to zapravo rade da bi učešćem u ovakvom ritualu ojačali koheziju zajednice, odnosno osnažili kolektivne norme, verovanja i međusobne društvene veze. Iz trenutnih predizbornih kampanja i programa može se pročitati samo refleks perspektive srbijanskih urođenika, a ne i perspektiva stručnjaka. Drugim rečima, možda je bedno obrazovanje, a ne bedna ekonomija, ključni problem ovog društva? Možda je to kultura, koja je antimoderna i nepreduzetnička? Autentična, originalna i kreativna politika bi argumentovano ponudila nešto više od istraživanja javnog mnjenja pretočenog u seksi frazu. Umesto toga, ona zajedno sa građanima pleše u ritmu koji oni diktiraju, moleći za kišu.