Rasna Srbija

 Ne, već odistinski, obući cipele, rukavice i zimsku jaknu, izaći na sneg, te u besnoj rulji spaliti baraku u kojoj je trebalo da spavaju neka druga ljudska bića koja više nemaju gde. Zaista, ovaj kolumnista bi voleo da zna – kakav je osećaj? Na nesreću svih nas, možemo upitati građane nekakvog Ušća, Skele i Obrenovca. Koji su podigli šatore, zapalili vatre i blokirali raskrsnicu kod dotičnog Obrenovca, u nameri da azilanti iz Afrike i Azije ne budu smešteni u barakama u njihovom komšiluku.

Dakle, kakav je osećaj ovih belih pravednika kada pomisle na to šta rade? Kada se pogledaju u ogledalo u svom toplom domu? Imaju li erekciju pod svojim masnim jorganima? Tresu li im se ruke pre prve jutarnje cigarete? Šta odgovore kada ih sinovi upitaju „Gde si to bio, tata?“ – da su branili porodicu od crnčuga ili od nekih bolesti? Ili i od jednog i od drugog, možda? I šta im zatim sinovi kažu na to? Hvala? Ovi ljudi, sa kojima je uvredljivo deliti taksonomsku pripadnost istoj biološkoj vrsti, spalili su jednu od baraka površine 400 kvadratnih metara, sa 20 improvizovanih soba za spavanje, i sprečavali su isporuku hrane azilantima. Koje je vlast zatim premestila na neko drugo mesto. Da li im je dobro u sopstvenoj bledolikoj koži?

Od Karla Linea do Jovana Cvijića, čovek je klasifikovao druge ljude oko sebe u grube i rasistoidne stereotipe. I isuviše često zapadao u prdež mozga prema kojem su oni „naši“ nekako uvek ispadali najbolja rasa ili soj. Čak je i Hjum pisao o tome da su crnci prirodno inferiorni belcima, a Kant da su Afrikanci jedva sposobni za moralno delanje i da predstavljaju nižu vrstu ljudi. Šta onda da mislimo o žiteljima Obrenovca – i šta oni da misle o drugima i sebi? O malograđanskom, džiberskom i neukom rasizmu, kad već imamo onaj filozofski i „naučni“? Međutim, nema tu izgovora, šta god trabunjali pojedini neobavešteni psiholozi, ubogi sociolozi ili rasejani istoričari filozofije. Taj polusvet po barikadama se opredelio da aktivno čini zlo drugim ljudima. Da one sa drugačijom nijansom kože, koji im ništa nažao nisu učinili, namerno spreče u tome da imaju smeštaj, hranu i vodu. Ne radi se tu više ni o siromaštvu, seksi rečima poput ksenofobije, Slobodanu Miloševiću, „Farmi“ ili strahu za energetski sistem zemlje. Ni o tome da ljudi mahom ne čitaju, ne znaju, ne zanima ih i uopšte osećaju hroničnu kurcobolju prema svemu što izlazi izvan okvira njihovog malog, uskogrudog i bednog sveta.

Drugim rečima, navežbani smo na pomirenje sa činjenicom da mnogi Petar Petrović (sa uplatnice) nema poverenja u strance, da verovatno nije ni video osobu drugačije boje kože, da ćerku ni mrtav ne bi udao za nebledolikog čoveka, da misli da su svi „braon“ teroristi, a svi „crni“ ljudožderi. I možda možemo da razumemo kako odgovornost za to mišljenje nije isključivo na njima. Da su rasizam, stereotipi i diskriminacija u prirodi svih nas, a da su tolerancija, solidarnost i prihvatanje ono što se uči – pa je neko spavao na času ili bio bolestan tog dana. Ali ovde se radi o nečem drugom. O gledanju promrzlog čoveka u oči i o odluci da on tuda, na putu do krova nad glavom, ne može da prođe. O aktivnom radu na zlu. Jer, čak i ako je čovek čoveku vuk, on ne mora biti hijena, lešinar ili tasmanijski đavo.

Strah je popularna reč jer implicira – i opravdava – ekstremno i ekstremističko ponašanje. Meštani se navodno „plaše za svoju bezbednost i sigurnost“ jer veruju da im od azilanata „preti opasnost“. Istina je, međutim, u glasnom nesaglasju sa događajima. Broj krivičnih dela koji je počinilo oko 4.000 azilanata kreće se između pet i deset (i najčešće su to krađe u prodavnicama). Istovremeno, samo u Banji Koviljači ima između 200 i 300 prijava protiv lokalnog stanovništva koji napadaju i kradu azilante. Ako već laprdamo o civilizaciji i divljaštvu, višim i nižim rasama, ne bi bilo na odmet početi od ogledala.

Neko će reći da su bledolike zveri sa upaljačem u šaci i sami žrtve. Da su i oni u neku ruku azilanti u sopstvenoj zemlji – ljudi u višedecenijskom izbeglištvu od pristojnog života i lične sreće. I da svoje izgubljeno samopoštovanje i integritet grade tako što gaze slabije od sebe. Neko će drugi isticati da su lokalni političari ti koji šire neistine o strancima koji sa sobom donose bolesti, siluju žene, ubijaju i kradu. Dok sebe predstavljaju kao lokalne mesije koje će izbaviti narod od zla za samo jedan glas na izborima više. Čak i da je sve ovo istina, a jeste, to stvari ne menja ni za jotu. Jer isti je scenario bio kod Mladenovca, gde su meštani traktorima onemogućavali preuzimanje objekata namenjenih smeštaju azilanata, isto je bilo u Banji Koviljači, gde se protiv azilanata mitingovalo vokabularom kojeg se ni Kju Kluks Klan ne bi postideo. Postoji ta jedna stvarčica koja se zove odgovornost. U istom kampu u Bogovađi, u kojem se sada nalaze izbeglice iz Sirije, nalazile su se izbeglice iz Hrvatske. Od kojih su mnogi glavni agitatori protiv najnovijih promrzlih i izgladnelih došljaka. S druge strane, mnogi drugi ljudi su se samoorganizovali i doneli pomoć u odeći i hrani azilantima. I tu se takođe radi o ličnoj odgovornosti – ne o idiotskom uzdizanju slike Srbije u svetu ili perpetuiranju stereotipa o srpskoj gostoljubivosti i sličnih abortusa od pameti na koje vole da zajašu mediji. Već o osećanju za dobro i o osećanju za zlo, kao i želji da se nešto uradi sa tim.

Ljudi nisu smese od plastelina koje po tuđem nahođenju oblikuju društvo i Drugi dnevnik. Niti su presocijalizovani zombiji ili lutke na kanapčetu kojima upravljaju društveni trendovi ili struje. Bilo bi lakše – iako strašnije – da je tako, ali nije. Onu jaknu i one cipele obukli su oni sami pre nego što su izašli na raskrsnice i blokirali ih, time blokirajući pravo na život nekim drugim ljudima. Što istovremeno ne znači da se i trenutni vlastodršci ove države ne ponašaju odvratno, premeštajući azilante u Sjenicu i Tutin u svojevrsni aparthejd, uporno zalivajući svako zlo, umesto da su bandu i ološ rasterali. Međutim, valjda su ljudi samima sebi nekakav faktor u životu, čak i kada uporno beže u toplinu rasne žabokrečine. Država Srbija je debelo zajebala sve nas i zajedno i pojedinačno, pa su ipak neki od nas postali rasistički šljam, a neki su seli u automobil i ljudima druge boje kože doneli ćebad i vekne hleba. Materijalna beda ponekad može da objasni, ali ne i da opravda onu duhovnu. Tu krivicu snosimo sami.