Srbija i samopouzdanje

Sve u svemu, da im je bolje u životu. Najveći broj (loših) tinejdžerskih filmova, odnosno filmova za tinejdžere, prati ovu formulu. Nedruštvena i ružnjikava štreberka odluči da je bilo dosta takve turobne egzistencije i samosažaljevanja, razveže kosu i skine cvikere, i najednom postane najpopularnija devojka u školi. Iznova, sve je u probuđenom samopouzdanju. Nažalost, ne ostaje sve na filmovima B produkcije usmerenim ka posebno lakovernom delu stanovništva. Najveći deo popularno-psihološke literature, hiperprodukcija raznih „lekovitih“ knjiga, brojne stranice ženskih časopisa, predstavljaju varijaciju na istu temu: valja ojačati samopouzdanje. Samo treba verovati u sebe. Na ovaj način, postaćemo i uspešni i srećni. Ova besmislena ideja polako ulazi i u školske, odnosno vaspitne programe. Ističe se da umesto kritike, školskoj deci treba izgraditi samopouzdanje, davati im nagrade, hvaliti ih i crtati im šumske jagode u đačke knjižice, bez obzira na njihov realni (ne)uspeh.

Vera u sebe, kao i manje-više svaka vera, ne znači ništa. Pogotovo ne u ovako postavljenoj pseudoteoriji. Realno govoreći, možemo verovati u sebe do kraja kosmosa, i to nam jednostavno neće doneti ni veću platu, niti učiniti da nas ta i ta devojka zavoli. Otkuda, onda, toliko maltretiranje ovim frazama? Zašto se toliko sveta upecalo na tu jeftinu psihologiju? I zašto nam nekako deluje smisleno da su samopouzdani pojedinci posledično i uspešni pojedinci? Razlog je jednostavan: mešamo korelaciju i uzročnost. Visok nivo samopouzdanja i sreća u životu jesu povezani (najčešće), ali jedno nije uzrok drugog. Strelica uzročnosti (opet, najčešće) zapravo ide u drugom smeru. Ljudi koji imaju visoke ocene u školi, ili rade dobre i dobro plaćene poslove, ili imaju mnoštvo ljubavnica ili ljubavnika sa kojima su zadovoljni, ili sve to zajedno – zaista imaju mnogo samopouzdanja. Međutim, ovo samopouzdanje je posledica, a ne uzrok. Nismo mi uspešni zato što smo samopouzdani. Već smo samopouzdani zato što smo uspešni.

Našu slabunjavu logiku tada zloupotrebljavaju različiti prodavci psihološke magle. Svesni da smo mi svesni korelacije između uspeha i samopouzdanja, jednostavno poručuju ljudima da se osećaju samopouzdanim bez ikakvog pokrića. I obično zarađuju neku kintu na tome. Sve to na temelju obmane da će istinski razlozi za dobar osećaj u svojoj koži tada nekako doći sami od sebe. Određena istraživanja pokazuju i da ovakve prakse mogu imati posve nezgodne posledice. Deca sa prenapučenim osećajem samopouzdanja samo će postati agresivnija i, zatim, depresivnija kada se taj osećaj dovede u pitanje. Samopouzdani debeljko samo će postati nezgodnija ličnost kada se istinski suoči sa sopstvenim kilogramima. Put ka uspehu nikada nije put samoobmane, već put objektivnosti. Ako zaista želimo biti uspešni, valja raditi stvari koje realno vode ka tom uspehu: učiti, ulepšavati se, naporno raditi, biti ljubazan, uljudan, zanimljiv, inteligentan i kreativan. Biti dobar prijatelj i biti dobar u krevetu. I interesantan posle, kada se zapali cigareta. A ne preskočiti sav taj napor, i igrati jedino na kartu dobrog osećaja pri pogledu u ogledalo. Samopouzdanje je posledica, a ne uzrok društvenog uspeha. Kvalitetni filmovi su ovo shvatili. Mister Mijagi nije učio Karate kida kako da ima više samopouzdanja – učio ga je kako da ljude lupa po tintari.

Nažalost, mnoga politika države Srbije ovo nije shvatila. Ponašanje Srbije u i oko slučaja sa posve savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda u Hagu u pogledu Kosova možda je najočigledniji primer besmisla prakse „verovanja u sebe“ kao društveno-političkog aspirina. Samopouzdanje političke elite u pozitivni ishod cele te gužve imalo je gotovo opijajuće dejstvo. Sve dok lekcija iz stare dobre formalne logike nije došla kao otrežnjenje. Korelacija nije uzročnost. Odnosno, samopouzdanje nema nikakve veze sa uspehom. Nemojmo verovati u sebe da bismo bili uspešni. Budimo uspešni, i tek onda verujmo u sebe i svoje sposobnosti. Slično je i sa ostalim poduhvatima nadnaravne vere u sebe same: od gradnje mostova i koridora sve do života i priključenija (u) Evropskoj uniji. Kao što je poznato, i političari obolevaju od upale logike. Opasno je kada počnu da šire tu zarazu. Neutemeljeni optimizam, lažna slika o sebi, egomanija i narcisoidnost, te vizije i verovanja donose više glasova od hladnog računa i bistre glave. Ali i više koštaju.