Stara deca

Dok od svih realnih ili izmišljenih socijalnih problema u ovom društvu, od bele kuge do Kristijana Golubovića, problem „stare dece“ retko stiže na naslovne stranice ili u mandatarski ekspoze. Sve je to normalno u svojoj nenormalnosti: preduslov za osamostaljivanje je posao koji može da pokrije ili izdrži tu samostalnost. A takvih je poslova danas manje od Šešeljevih radikala. I zato u ovom društvu imamo armije diplomaca koje se nakon kratkog izleta u (fiktivnu) samostalnost studentskog doma, po završetku studija i bez izgleda za posao, vraćaju roditeljskom domu u svoje provincije. Dok nesrećnici rođeni u gradu u kojem studiraju najčešće nisu imali prilike ni za to. Već besomučno žvaću roditeljske čušpajze i sarme, bez trunke iskustva drugačije egzistencije, duboko u biološku zrelost. Dođavola, imamo i kulturu u kojoj se na porodičnoj kući diže sprat za sina i nevestu – kako bismo ih držali blizu i, samim tim, kontrolisali. Mnogi, kao isuviše dobro pripitomljene životinje, prihvate takvu sudbinu i počnu da uživaju u njoj. Nemoguće je preterati u isticanju značaja ovog problema, odnosno važnosti toga da dvadesetogodišnja i tridesetogodišnja deca u Srbiji odrastu. Zašto? Jer dok se čovek ne osamostali, ne može da shvati šta je to sloboda. Evo i kako.

Kada počnemo da zarađujemo i živimo sami, suočavamo se sa nizom neobičnih izazova. Prvo, kako nahraniti same sebe. Upoznali smo motoriku prinošenja hrane ustima i pre, ali ne radi se o tome. Valja naučiti kako se ishraniti relativno zdravo, redovno i jeftino. A precenjene dimljene vešalice ili bureci u kiosku iza ugla više nisu dugoročno rešenje. Drugo, kako održavati svoje stanište. Kako popraviti vodokotlić ili otkačenu roletnu i zašto su, stotinu mu Uradi Sam emisija, radijatori hladni. Jer naš Lebensraum više nisu samo zidovi na koje kačimo tinejdžerske postere. Treće, moramo naučiti kako da rešavamo problem biološkog, a ne samo mehaničkog napada na naše blagostanje. Tu su mravi, komarci, miševi, bubašvabe, bubarusi, grinje i ostale spodobe iz horor filma koje nam je podarila evolucija prirodnom selekcijom u sveopštoj borbi za opstanak. Moramo se naučiti surovosti i genocidu kad nagnemo frižider. Četvrto, kako oprati i opeglati odevne stvarudije tako da demonstriramo svetu da smo iole pristojni članovi društva. Šta se pere sa čim i „na koliko“, koje se boje (ne) sparuju i ostale enigme za socijalne daltoniste predstavljaju konačni izazov za osobu koja iole drži do sebe i svoje odraslosti. Konačno, kako baratati budžetom. Jer kao odrasli više ne funkcionišemo u vremenskim kategorijama tromesečja, polugodišta ili semestra, već u vremenu koje se računa od plate do plate. U igri je povratak računaljkama i digitronu u stvarnom svetu. Pred izazovima koje pred nas postavljaju banke, krediti, platne kartice i štednja poklekli su i najveći štreberi. Ko će još čitati sitna slova, pokažite mi gde treba da potpišem?

Međutim, sve su ovo samo tehnikalije i praktična umeća koja steknemo ili ne. Ulog je zapravo mnogo veći i ime mu je – sloboda. Dakle, samostalni život nam obezbeđuje saznanja o tome kako da lubenica u frižideru ostane sveža i koji aparat protiv komaraca deluje a koji ne, ali i nešto mnogo više i značajnije od toga. Poenta je blistavo jednostavna: kada zaista odrastemo – mi smo ti koji odlučujemo. Iz procepa nezavisnosti u koji upadnemo jednom – rađa se sloboda. Želimo da radnim danom ostanemo budni do pet ujutru čačkajući internet? Samo napred. Jede nam se čokolada za večeru? Hajde. Sedi nam se na trideset centimetara od televizorskog ekrana? Sednimo. Moramo da izađemo sa mokrom kosom na hladno i na vetar? Izađimo. Ili možda želimo da uđemo u auto u tri ujutru i provozamo se do benzinske pumpe koja radi samo da bismo popili espreso? Raspalimo, može nam se. Kada se odraste, povrće ili salate se jedu zato što mi tako želimo, a ne zato što su nas primorali. Konačno, kada smo deca (koliko god godina imali), odrasli nam predstavljaju figure od autoriteta – nastavnici, policajci, vozači autobusa i babetine po tim istim autobusima. A kada mi odrastemo, mi smo ti koji odlučujemo o tome ko će nam biti autoritet, a ko ne. To su sve i krupne i velike stvari.

To ne znači da sve ove odluke nemaju svoje posledice, jer imaju. Dakle, možda upropastimo stvar i završimo kao propalice ili kao beskućnici, ali ćemo bar sami biti krivi za to. Uostalom, i lekcije koje ćemo sticati samim življenjem biće samo naše i niko nam ih ne može oduzeti. Drugim rečima, samostalni život nas uči i slobodi i odgovornosti. I to je, naprosto, strava. Nešto ravno kokainskoj euforiji. Oni koji su bar godinu dana proveli sami sa sobom – i, dobro, oni koji su šmrkali kokain – znaju o čemu je reč. Jer naša sloboda i naša nezavisnost (p)ostaju najmoćniji alat koji ćemo ikada posedovati. Život postaje teži i nekako „stvarniji“ nakon što maturiramo ili diplomiramo? Tako je, ali će i problemi sa kojima se suočavamo biti samo naši problemi. Stres je začin života. Da li zaista želimo da ga proživimo jedino u žvakanju pilećeg belog mesa, sterilnog i bezukusnog? Kad postoje i škembići i škampi? Uostalom, ne možemo biti Supermeni bez Leksa Lutora, niti lovci na tigrove bez tigrova unaokolo. Dok onaj ko svoje odrasle dane provodi u maštarijama o bezbrižnom detinjstvu, kada su jedini izazovi bili kako da nas ne otkriju tokom igre žmurki, ne provodi te dane dobro. Kao što i zaboravlja na to da mu je tada majka sa prozora vikala da se vrati u kuću jer je pao mrak. I on je pokorno slušao. Naprosto, ima neke snage, kao i nestvarno dobrog osećaja u činjenici da smo za volanom sopstvenog života. I to je nešto što stara deca Srbije nikada ne nauče. Nezavisnost nije stvar koje se treba pribojavati, već je prihvatiti i prigrliti kao preduslov života ispunjenog smislom.

I samo zato ne možemo shvatiti šta je prava sloboda dok se ne zaposlimo i ne počnemo da živimo sami. A društvo „stare dece“ koje je poslagano tako da ovo ne dozvoljava mnogim svojim članovima – predstavlja društvo čije je članove lako kontrolisati i nad njima upravljati. Istovremeno, samostalni život nas uči i jednoj odgovornosti za sebe i za možda nešto širu zajednicu od one parohijalno srodničke. Drugim rečima, sloboda i odgovornost možda su najvažnije životne lekcije koje se ne nalaze u udžbenicima, već u samostalnom životu, imali tehničko vaspitanje i domaćinstvo u osnovnoj ili ne. Dakle, u Srbiji, umesto „starmalih“ individua, imamo „malstare“ građane. Političke i šire socijalne implikacije šokantno visokog broja „stare dece“ nisu naivne. Držati stanovništvo Srbije koje je u biološki najboljim godinama u infantilnom statusu znači lišavati ih prilike za kvalitetan život. Iako to najčešće nije njihova krivica, armije pojedinaca (ne)voljno ušuškanih u meku toplinu majčine suknje i pod čvrstom rukom sigurnosti vladavine očevih pravila istovremeno su i nesamostalni građani i politički akteri, a ne samo ljudi. Dobro dresirani pojedinci predstavljaju politički hazardnu populaciju koja je preterano poslušna i koja nije naučila da se stara o sebi. Kućni ljubimci nisu dobra glasačka mašina. A društvo „stare dece“ je društvo neslobode, zavisnosti i neodgovornosti. Da bismo to razumeli, moramo da zaista odrastemo.