Tuzlanski rat i mir

Nemiri u Tuzli i ostalim bosanskohercegovačkim gradovima su iznad svega socijalni i radnički, a ne politički i etnički. A za njihovu ideološku „nadgradnju“ pobrinuće se već branioci kapitala, od političara do medija. U pitanju je pobuna koja na zidove i u kolektivno pamćenje iznova ispisuje Marksovu čuvenu maksimu iz „Komunističkog manifesta“, a koja dubokim, grubim glasom urla: „Radnici nemaju otadžbine!“ Jer, akteri pobune u Tuzli nisu pripadnici neke nacije ili stanovnici neke države. Već su to besni ljudi bez posla i sredstava za život. A takvi akteri su ne samo subverzivni već i istinski revolucionarni. Zašto?

Zato što se u gorepomenutoj vatri blistavo razotkrivaju dve velike podvale koje su (bile?) uspešno prodate stanovnicima Balkana. Prva je, naravno, kapitalizam. I to onog lopovskog, pljačkaškog i bahatog tipa, koji je Evropa iskijala pre par vekova. I nekako primirila upravo pod pritiskom gladnih i besnih radnih ljudi početkom 20. veka. Prisetimo se, poreklo kapitalizma bilo je u lišavanju britanskih seljaka prava na raspolaganje zemljištem. Time su im uskraćena sredstva za život i bili su primorani da pohrle u gradove i tamo za sitne pare prodaju ono što im je preostalo – snagu mišića, vreme i život. Privatizacija u ime kapitalizma je posleratni radni narod Balkana u 21. veku lišila sredstava za život vredan življenja. I upravo je to ono što vojske osiromašenih u Bosni zahtevaju: posao, plate i penzije, uplaćen radni staž i zdravstveno osiguranje. Njihov je bunt takođe pobuna protiv (najnovije) prvobitne akumulacije kapitala, u vidu prenosa fabrika iz ruku većine u ruke malobrojnih.

Druga krupna podvala je, naravno, nacionalizam. I ona je u bliskoj vezi sa prvom. Jer su se radnici u ime istog tog nacionalizma prvi odrekli svog vlasništva nad svojim fabrikama. A mnogi od njih i spremno prihvatili pokretnih mitraljskih redenika umesto pokretne trake u fabrici nad kojom su samoupravljali. Važan deo trenutne bosanskohercegovačke stagnacije nesumnjivo je i u političkim institucijama stvorenim tako da odgovore svim nacionalističkim apetitima. Rezultat je u proizvodnji više hiljada lokalnih bandita koji se nazivaju šerifima – sve po preciznom etnonacionalnom ključu, naravno. A koji zatim ne podnose račun nikome osim sopstvenoj halapljivosti.

Obe prevarantske matrice vidljivo preživljavaju u kritikama i polemikama oko ovog socijalnog bunta. Nacionalisti demonstrante optužuju za bosanski unitarizam, dok kapitalisti (i oni koji se tako osećaju) sve otpisuju kao vandalizam. Dok takvi zapravo govore jedino da su propustili lekciju iz kućnog vaspitanja prema kojoj je svaki pristojan čovek nekako uvek na strani siromašnih i potlačenih. Naime, iz svojih sitnosopstveničkih interesa – ili zbog karfiola koji im je tamo gde anatomi obično pronalaze mozak – nacionalisti u ovim protestima vide nekakvu zaveru protiv Republike Srpske ili Srba u svojevrsnoj fantazmagoričnoj celini. Zato je tuzlanska poruka „Smrt nacionalizmu“, u kontekstu krčme koju pojedini nazivaju Balkanom, možda i najrevolucionarnija od svih. Jer nepodnošljivo oslobađa, dok istovremeno začepljuje gubicu svih onih neizraslih iz fekalne topline etnosa. Tih slepaca koji ne mogu da vide dalje od nacionalnih podela i granica, niti da shvate kako je uopšte moguće da neko bude nezadovoljan kao čovek, a ne samo kao Bošnjak, Hrvat ili Srbin. Dođavola, koje god da smo nacije, svi pojedemo stvari koje smo iščačkali iz zuba i svi pogledamo u toalet papir nakon što obrišemo zadnjicu. Jednog smo roda i kad smo siromašni i besni. Ne dozvolimo ikada više da nas ubede u suprotno.

Međutim, možda prvi put u istoriji kosmosa oni najjadniji u celoj gužvi nisu nacionalisti. Već su to naprasne estete i pacifisti i njihov snoberajsko-sitnoburžoaski duh koji kuka za nekakvim prozorima, fasadama i sveopštom mirnoćom. Takvima su demonstranti odmah poručili da u „Tuzlanskoj buni“ zaista „nema svijeća, koncerata, cvijeća“, niti „Fejsbuk grupa i eventa“, već da je posredi upravo ono što treba da bude: borba protiv državnog i ekonomskog nasilja. Sve je zapravo veoma jednostavno: kada država i privreda budu uredni, uredni će biti i protesti. Nepristojno je pozivati na pristojnost u nepristojnim okolnostima. Jer motaju se unaokolo i razne kreature oslobođene od fizičkog i savesti. Ili uopšte nekakve profesionalne žrtve koje pozivaju na socijalni dijalog, izbegavanje konfliktnih situacija ili slične dobro naučene fraze po NVO-sektaškim seminarima. A dokle to da se bude žrtvom i ne uzvrati udarac imperiji? Zastrašujuće je podlo ubeđivati ljude da treba da vole svoje političke i privredne gazde i da će, dok njima lije, kapljati i nama. Prosto, ovo nije nikakav huliganski ili vandalski napad na legitimne političke ustanove i društveni poredak, već borba za istinsko, ljudsko a ne nacionalno dostojanstvo. Ako smo razumni i dobronamerni, preostaje nam jedino da ohrabrimo ljude koji se bore za ono u šta veruju i koji su na strani istine, pravde i ljudskosti. Kao i da ih podržimo u nastojanju da već jednom vrate svojim gazdama ono što im dotični serviraju decenijama i čime ih plaše svaki dan. Uz to, neke od najboljih stvari u istoriji su se desile kada su ljudi podivljali i spalili parlament. Uostalom, miris spaljene fotelje iz nekog ministarstva oslobađa – mnogo više od ajfona, di-džeja iz inostranstva i energetske salate.

Kakav god da joj bude epilog, „Tuzlanska buna“ (p)ostaje svetla tačka novije balkanske istorije. Pomodni anarhisti i razni „Anonimusi“ sa kačamakom u glavi po Fejsbuku mogu da odahnu – niti je 1848. godina niti je nekakvo proleće. Ali to celu stvar ne čini manje revolucionarnom. Jer elementi ovog protesta glasno i popaljivo ukazuju na to da bosanski radnici postaju (klasno) svesni svih otrcanih kapitalističkih i nacionalističkih obmana koje još samo ovde nisu izanđale. Kapitalističke vlade nisu represivne? Suzavci i pendreci policije govore suprotno. Izjasnimo se na popisu kao Bošnjaci islamske veroispovesti i živećemo bolje? Nezaposlenost je u porastu. Kapitalizam je zasnovan na slobodnoj trgovini? Korupcija je ovde pravilo, a ne izuzetak. Ceo svet je protiv nas jer smo najbolji? Svetu se fućka, a problem je u nama. Kapitalizam stvara preduzetnički duh, individualnost i slobodu? On stvara uniformnu robu i uniformisano, umorno radništvo. Dok je siromaštvo sve samo ne sloboda.

Krajem 20. veka smo pristali na to da političkom alhemijom naše socijalno nezadovoljstvo bude pretvoreno u međuetničku mržnju. Možemo li bolje u ovom veku? Građani Tuzle i drugih bosanskih gradova nam pokazuju da su naučili lekciju. Postaje epifanično jasno da su se obogatili baš oni koji su nas ubedili u to da u svemu vidimo samo naciju. Dok u svemu treba videti jedino klasu. I zato je „imamo vatre“ revolucionarna poruka, jer kad se magla tog ideološkog dima slegne, stvari su nekako jasnije. Umesto crtanja novih granica ili hirurškog bistrenja bošnjačkog-srpskog-hrvatskog jezika, među zahtevima radnika su konačno prave stvari. Poput formiranja tehničke vlade sačinjene od građana koji nisu bili članovi nijedne partije, revizije pljačkaških privatizacija i povratka fabrika radnicima, te stvari kao što su pravo na rad i socijalna zaštita. Krajnje je vreme da se skapirava kako je za kvalitetan život potrebno nešto više od najezde ad-hok privatnika, menadžera, kredita i popusta u hipermarketu, kao i od ograđivanja u svoje državice (i državice u državicama) i besomučnog mahanja zastavama u njima. Zbog toga je poruka protesta u Bosni i Hercegovini samo jedna: Ne ratu među narodima, ne miru među klasama. Poslušajmo je.