Volite li slonove?

U stanju besa, u koje ova krupna živuljka periodično zapada, nivo testosterona joj je čak 60 puta veći nego obično. Stotine ljudi godišnje strada od njih. I, stanje oko slonovske agresivnosti zadobija alarmantne proporcije. U južnoafričkom nacionalnom parku Addo, 90 posto muških slonova ubili su drugi muški slonovi – što je petnaest puta više od proseka. Drugim rečima, slonovsko nasilje je u porastu. Otkud to?

Razlog je najverovatnije u sledećem. Lovokradice i lovci za slonovačom su desetkovali populaciju slonova, što se odrazilo na njihovu društvenu strukturu. Naime, slonovi žive u okvirima veoma bliskih porodičnih veza. Stadom slonova obično dominira jedna starija ženka. Njenim odsustvom, ovo matrijarhalno uređenje se raspada, a dominaciju preuzimaju neiskusne mlade slonice kao svojevrsne „majke tinejdžerke“. A upravo one su te koje odgajaju generaciju maloletnih slonovskih delinkvenata. Decenije lovokrađe razorile su mrežu porodičnih i društvenih odnosa u kojima su odgajani mladi slonovi i na čijim temeljima su počivali hijerarhijski odnosi u stadu. Drugim rečima, svedoci smo naglog kolapsa slonovske kulture i društvenog poretka. Rezultat je – haos i nasilje.

Zvuči poznato? Porast nasilja i huliganizma među nekim najnovijim klincima u Srbiji mnoge je zaprepastio poput prizora divljeg i razbesnelog slona u dvorištu. I tada se mini armije poluprofesionalnih nasilnika i izazivača nereda nazivaju – inače dobrom decom, ljubiteljima fudbala ili pak robotolikim proizvodima epohe, bez svesti i savesti. Relativizacija ove vrste ponekad je proizvod malicioznosti, a ponekad istinske zbunjenosti.

Parabola sa slonovima i porastom njihove agresivnosti možda je i više od ilustracije. Slonovi su društvene životinje i spadaju među najinteligentnija bića na planeti. Njihov mozak je sličan ljudskom u pogledu strukture i složenosti, a njihovo ponašanje karakterišu i upotreba alata, sećanje, samosvest, igra, smisao za humor, altruizam, mimikrija, samilost, čak i umetnost. Još je Aristotel za slonove govorio da su životinje ispred svih ostalih „po duhu i umu“. A taj se razumeo i u politiku. Ko ili šta to nedostaje organizovanim grupama nasilnika i huligana, pa pribegavaju nasilju? Nedostatak uronjenosti omladinskih nasilnika u koju oblast društvene strukture ili poretka će proizvesti agresivno ponašanje? U porodičnu? Ekonomsku? Kulturnu? Ko ili šta je njihova majka – slonica koja im fali? Jeftinije karte za bioskop? Posao u državnoj firmi? Malo nežnosti?

Osnovna karakteristika ovog nasilništva jesu politika i/ili ideologija. U pitanju je politički huliganizam, sa političkim parolama i političkim ciljevima. Poligoni za trening nasilja bili su događaji sa političkim sadržajem: hapšenja optuženih za ratne zločine i Parada ponosa. A ideologija koja karakteriše njihovo političko nasilje jeste ideologija ekstremne desnice uz naboj klerikalizma. Poredak koji nedostaje omladini što izliva svoju agresiju po ulicama jeste duboko konzervativno, klerikalno i nadasve isključivo i nasilno društvo prema manjinskom mišljenju, ponašanju i identitetu. I sve je to neproblematično u smislu da u lepezi političkih ideja posvud i oduvek ima mesta i za takve izlive gluposti u mozak, sviđalo se to nama ili ne (a ne bi smelo da se sviđa). Međutim, situacija u kojoj ovakvo ideološko boljenje mozga ima organizaciju ustrojenu po vojnim principima, resurse, političke i crkvene veze – morala bi biti zvono na uzbunu.

Tačno je i da nasilni „prašinari“ na terenu nisu mnogo razmislili o sopstvenoj politici, te da bi umesto homofobije i militantnog nacionalizma lako prihvatili i neke druge „izme“ da su bili u ponudi. Jer, njih interesuje sukob kao sredstvo dolaska do ličnog prestiža, a ne analitičko bistrenje sopstvenih ideja. Ali, to ne govori ništa. Ideje koje su na ovaj ili onaj način preuzete društveno su opasne, pogotovo ako su u posedu agresivne i dobro organizovane grupe. I zato je priča o nasilnim slonovima zgodna i kao metafora. Socijalni i kulturni kolaps zaista proizvodi agresiju i nasilje. Ali ovdašnji porast nasilja bio je i poput slona u našoj spavaćoj sobi (ili, unutar čuvena četiri zida) za kojeg se pravimo da nije tu. Ili ga slepo dodirujemo po surli, repu i nogama, odbijajući da ga nazovemo pravim imenom. Dok ne raskrvari i naš nos.