Želimo da ne znamo

Na primer, postotak ljudi koji veruje u to da je američka vlada organizovala napade 11. septembra raste iz dana u dan. U porastu je i opasno verovanje da su vakcine štetne po zdravlje, kao i potencijalno opasnija sumnja u globalno zagrevanje. Ljudi veruju u to da je GMO hrana štetna iako ne postoji ni jedan jedini dokumentovani slučaj da je nanela ikakvu štetu svom konzumentu. Uprkos i nasuprot dokazima i zdravom razumu verujemo u to da svet kontroliše mala grupa ljudi, da od položaja planeta u trenutku našeg rođenja zavisi naša sudbina, da u Bermudskom trouglu misteriozno nestaju avioni i brodovi, da pozitivno razmišljanje i raznorazni kristali mogu izlečiti bolesti, da su piramide izgradili vanzemaljci, da rašlje pokazuju gde je podzemna voda, da je moguće razgovarati sa mrtvima, da je živi svet nastao rukom tvorca. Kao pečurke na truležu mrtvih tela, teorije zavere o obaranju malezijskog aviona u Ukrajini krenule su da bujaju par minuta nakon vesti o padu.

Ljudi uporno žele da veruju u stvari koje nisu istinite. Dok za sve to vreme spremno i sasvim pogrešno prozivamo tzv. „mračni“ srednji vek kao doba u kojem su ljudi živeli u neznanju i sveopštoj zatucanosti. Danas je elegantno, nedvosmisleno i prosto dokazano kako su srušene one dve kule na Menhetnu i ko je rušenje organizovao, da vakcine ne izazivaju autizam, zašto se globalno zagrevanje zaista dešava, da bolesti izazivaju bakterije i virusi a ne poremećaji „životne energije“, kako su Egipćani izgradili piramide i kako je živi svet nastao evolucijom prirodnom selekcijom. Raskrinkane su sve fotografije NLO-a, Jetija i čudovišta iz Loh Nesa, kao što je i rastumačena cela ta gužva oko Bermuda. Dođavola, fotografiju sa postera Foksa Moldera napravio je izvesni Bili Majer, poznat po tome što je svoje fotografije pravio tako što je minijaturne modele letećih tanjira fotkao pored bonsai drveća. I svako sa pametnim telefonom pod prstima ovo može proveriti na svemoćnoj mašini u borbi protiv neznanja nazvanoj Google. Pa ipak radije verujemo besmislicama. Koji je to vek onda zaista mračan?

Može se reći i da ljudi jednostavno ne žele da znaju stvari. U jednom visprenom istraživanju u trajanju od tri godine udružio se neobičan tim pedijatara i politikologa, prateći grupu od skoro dve hiljade roditelja. Pitali su se veoma jednostavnu naučno-marketinšku stvar: da li kampanje koje zagovaraju vakcinaciju dece mogu da promene stavove roditelja o vakcinama? Svako domaćinstvo je na kućnu adresu dobilo jedan od ovih dokumenata: pamflet o tome da nema dokaza o vezi između autizma i vakcine protiv boginja, zauški i rubeole, pamflet o opasnostima od navedenih bolesti, fotografije dece obolele od ovih bolesti, ili dramatičnu priču o detetu koje je umalo preminulo od boginja. Namera je bila da se proveri šta bolje „radi“ u ubeđivanju javnosti u činjenice – naučni podaci i dokazi ili emocije i srceparajuće priče? Rezultat je bio zastrašujući koliko i neočekivan: apsolutno ništa. Nijedna od ovih intervencija nije promenila mišljenje roditelja.

S tim u vezi, sjajni psiholog Leon Festindžer je jednom prilikom rekao sledeće: „Čovek sa ubeđenjima je čovek kojeg je teško promeniti. Kažite mu da se ne slažete, i on će se okrenuti od vas. Pokažite mu činjenice i brojke, on će sumnjati u vaše izvore. Pozovite se na logiku i on vas neće razumeti“. Festindžer je, naime, u jednom čuvenom radu istraživao sledbenike kulta koji su verovali u smak sveta i spasenje u letećem brodu. Što je sve trebalo da se dogodi 21. decembra 1954. godine. I pitao ih je za mišljenje i mentalno zdravlje – 22. decembra. Mislimo li da je iko promenio verovanje? Ne, u svojevrsnoj „racionalizacija za početnike“ lekciji, svi su poverovali u to da smo svi bili „za dlaku“ pošteđeni jer je njihova snažna vera spasila planetu Zemlju. I, okej, možemo se sprdati sa ovim nesrećnicima (koji su, uzgred, svi dali otkaz na poslu i rasprodali imovinu), ali koliko često smo se sami držali svojih slepačkih ili slabovidih uverenja uprkos činjenicama? Uostalom, probajmo samo da dokazima o epidemiologiji rinovirusa razuverimo svoju majku ili babu u vezi sa tim da bose noge ili mokra kosa ne izazivaju prehladu. Ili srpskog nacionalistu u realnost višegodišnjeg granatiranja Sarajeva i masakra u Srebrenici. Kad mislimo, smatramo da se ponašamo kao naučnici, a zapravo se ponašamo kao – advokati. Jer branimo svoj „slučaj“ svim silama.

Zašto je to tako? Zbog čega svaki put kada nas neko obaspe realnim i fantastičnim ili pak tužnim i onespokojavajućim znanjem o prirodi, društvu i nama samima – reagujemo poput kreveljećih šimpanzi ili stidljive dečurlije što se hvata za majčinu suknju? Zato što naš um, naprosto, odlikuje gomiletina grešaka u mislećim koracima. Na primer, skloni smo tome da pridajemo ogromnu važnost prethodnim događajima, verujući u to da utiču na one buduće (kockarska pogreška). Zatim, tome da obraćamo više pažnje na loše vesti (pogreška negativnosti). Procenjujemo sopstvene odabire kao mnogo bolje nego što to zaista jesu (pogreška podrške izboru). Često pretpostavljamo da se u bilo čemu oko nas radi o nama lično (pogreška projekcije). Dokazi koji nam ne idu u prilog samo učvršćuju naša uverenja (efekat odmazde). Neobično volimo da se slažemo sa onim što se slaže sa nama, odnosno fokusiramo se i pamtimo samo one informacije koje su saglasne sa našim uverenjima (pogreška saglasnosti) i tako dalje. A postaje posebno nezgodno kod socijalno i politički kontroverznih činjenica i verovanja, baš poput onih o vakcinama, globalnom zagrevanju, teorijama zavere ili GMO. Neuronaučnici su dokazali da – Dekart nije bio u pravu. I da su Bejkonovi „idoli“ (plemena, pećine, trga i teatra) sveprisutni. Naime, emocije igraju veliku ulogu u našem racionalnom razmišljanju, zbog čega smo skloni tzv. „motivisanom zaključivanju“. Razmišljanje i zaključivanje se ne odvijaju u vakuumu, a emocije su veliki motivatori. A i baš je seksi kad se na kraju dana osećamo pravednički moćno jer smo se „hrabro“ suprotstavili svim tim štreberima i stručnjacima koji nas ubeđuju da pojma nemamo kad mislimo to što mislimo.

Zbog te neobične falinke u ljudskom umu koja čini da gravitiramo ka suludim verzijama događaja oko nas, ljudi su skloni raznim sumasišavšim idejama upkos nedostatku dokaza i zdravog razuma. I, u redu, svim molderovskim snagama želimo da verujemo u to da nam je žena verna, a dete nije narkoman. Međutim, neka verovanja mogu imati dramatične posledice po sve nas. I zato, iako se dokazi o globalnom zagrevanju i njegovim zastrašujućim posledicama gomilaju kao članstvo partije koja je pobedila na izborima u Srbiji, naučnici i dalje moraju da ubeđuju javnost u to da globalno zagrevanje postoji. Zbog protivnika vakcinacije u razvijenom svetu imamo epidemije bolesti koje smo odavno iskorenili i zaboravili. Zambiju je početkom 2000-ih pogodila teška glad i Sjedinjene Države su poslale humanitarnu pomoć u vidu genetski modifikovane pšenice. Iako je rizik od GMO hrane ravan riziku od ujeda vampira, dakle: nula, tadašnji predsednik Zambije je ovu pomoć nazvao „otrovom“ i 500 tona žita je zaključao i bacio.

Jednostavno: ljudi ne žele da znaju jer žele da veruju. Zanimljivo je i to da su ljudske životinje neretko obaveštene o tome šta su činjenice, ali ih jednostavno ne prihvataju zato što se suprotstavljaju njihovim političkim, verskim ili ideološkim ubeđenjima. Kao i ubeđenjima o sopstvenoj važnosti i mestu u svetu. U nauci, kao i u politici, pitanja koja se tiču ličnog identiteta i pogleda na svet nadjačaju činjenice. Sve su ovo ljudski nedostaci koji sprečavaju napredak i čine nas tupavim i glupim, ako ne i zlonamernim i opasnim. Znali mi to ili ne. Ali svi imamo isti san – a to je da živimo u miru, bratstvu i slozi, kvalitetno i dobro. U ogromnim klimatizovanim svemirskim brodovima među zvezdama do kraja univerzuma, po mogućnosti. Samo su dokazi i činjenice terali čovečanstvo unapred. I zato, poželimo i da znamo ponešto.