Zoo Evropa

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Zastrašujuće? Da, ali i ništa neobično: ovakvi ljudski zoološki vrtovi bili su i opšte mesto i popularna zabava u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka. Nazivani su „etnološkim“ ili „kolonijalnim“ izložbama, pri čemu su „izlagani“ živi ljudi u njihovom „prirodnom“ okruženju. Jer, bilo je to doba pre kablovske televizije i „Nacionalne geografije“ na njoj – a beli je čova voleo da bulji u ljude drugačije boje kože, pa to ti je. Naravno, sa pristojne udaljenosti ili sa nekakvom ogradom i žicom između. Glavni pedagoški motiv i logika izložbi bila je razlika između „divljačkih“ crnaca i „civilizovanih“ belaca. Drugim rečima, goli rasizam.

Putujuće ili sasvim stacionirane izložbe crnaca u ovim ljudskim zoološkim vrtovima postojale su u većini evropskih gradova, sa oko 250 hiljada posetilaca u proseku. Na primer, između 1878. i 1889. godine, Svetska izložba u Parizu je imala i „selo negroida“ (village nčgre) sa oko 400 crnaca kao glavnom atrakcijom. Ukupno je privukla oko 28 miliona posetilaca. Isto je bilo i u Marseju 1906. i 1922. godine, pa iznova u Parizu 1931. godine, sa golim ili polugolim crncima u kavezima, pored ostalih ne-ljudskih životinja afričkog porekla – šimpanzama, gorilama, zebrama, lavovima i tome slično. Zapušteni ostaci ovih izložbi i danas se mogu videti u Vensenskoj šumi na istoku Pariza. Zatim, uvidevši da bolja kinta leži u ljudima, nemački trgovac divljim životinjama Karl Hagenbek je 1874. godine „nabavio“ i nekoliko Sudanaca i Laponaca, pa ih je izlagao po zoološkim vrtovima u Hamburgu i Berlinu. Na Međunarodnoj kolonijalnoj eksport-import izložbi u Amsterdamu, tik iza Rembrantovog muzeja, 1883. godine izloženi su ljudi iz Surinama. A preko bare, 23-godišnji pigmej Ota Benga, rodom iz Konga, bio je 1906. godine izložen u Zoološkom vrtu u Bronksu, u kavezu sa majmunima. Nazivan je „nedostajućom karikom“ između majmuna i ljudi.

Pre samo jednog veka ili manje, svi ovi živi tamnoputi ljudi bili su otimani i zatvarani iza rešetaka, na zabavu posetilaca izložbi. Obično su umirali nakon nekoliko godina. Redovno su prikazivani ili izlagani kao polugoli divljaci, sa sve kopljima i lukovima i strelama, iako se većina Afrikanaca (i) u to doba bavila stočarstvom i zemljoradnjom. I, naravno, kao bića koja su tek malčice drugačija od divljih životinja, ali i predaleko od civilizovanog belog čoveka. Te sujetne, krvožedne i kompleksaške bledolike životinje nesigurne u sebe do nivoa do kojeg putujućim izložbama mora da prikazuje sopstvenu superiornost nad tamnoputim „Drugim“. S druge strane, moglo je – a i bilo je – i gore. Spomenuti Brisel je krajem 19. veka u Kongu izveo genocid ravan holokaustu – puta dva. Naime, belgijski kralj Leopold II, najduže vladajući belgijski monarh (1865-1909) je Kongo pretvorio u privatno imanje za eksploataciju slonovače i gume. NJegova lična vojska je porobila lokalno stanovništvo, organizovala ih u radne logore uz masovna ubistva, prebijanja i sakaćenja. Smatra se da je za petnaest godina ubijeno oko 10 miliona ljudi drugačije boje kože. Jer, civilizacija prečesto nije antipod već sinonim – varvarstvu.

Samo pola veka nakon fotografije iz prvog pasusa, danas je u tom Briselu sedište Evropske unije koja muku muči sa – „migrantima“. Drugim rečima, bela i civilizovana Evropa više ne otima i ne ograđuje divlje crnce. Sada ih proteruje i ograđuje samu sebe od njih. Neko će da kaže da se uznapredovalo. Međutim, kolonijalna i rasistička logika nalazi se u korenu obe prakse. Najnovija tupava, neuka i kratkovida ideja u tom duhu je ona o doslovnom ograđivanju granice između Evropske unije i Srbije, nastala u primitivnom umu mađarskog premijera Viktora Orbana. Ali ništa je manje kriminalna i zločinačka politika ostatka Evrope koja je Mediteran pretvorila u masovnu grobnicu, koja u noćnim prepadima i čarter letovima vraća azilante, a sve to uz gromoglasnu podršku mnogih Evropljana koji civilizovano marširaju i rimski salutiraju na pomen emigranata. To jest, Orbanova ideja je nevešto kritikovana samo zato što je gruba, politički nekorektna i nekako estetski ružnjikava. Dok u stvarnosti mnoge evropske birokrate sanjaju vlažni san o Tvrđavi Evropi i, kada su sami sa sobom, maštaju o američkim narodnim patrolama koje po Teksasu samozadovoljno pucaju na emigrante iz Meksika. Poput mađarskih konja, nogu na potkivanje su podigle i ovdašnje žabe: najnovije srbijanske vesti svedoče o „udaru“ migranata kod Preševa, uz stav o tome da je „pritisak“ od nekoliko desetina hiljada unesrećenih ljudi naprosto „neizdržljiv“. Zbog čega su se uzvrpoljili beli ministri i politički funkcioneri Mađarske, Srbije i Makedonije, na šlagvorte i dosluhe iz Brisela. Kao da je u pitanju elementarna nepogoda ili nova, a zapravo tako stara, priča o najezdi subhumane vrste životinje toliko drugačije od nas.

Srećom, čuju se i drugačiji glasovi. Sjajni Idro Seferi je poručio da bi bilo korisnije da naučimo nešto od Sirijaca, kao i da počnemo da razmišljamo kako uopšte možemo imati zemlje u kojima ljudi žele da žive. Slično tome, i Miloš Vasić je ponudio blistavo rešenje koje potpisuje i ovaj kolumnista: kad su ti ljudi umeli da bez ičega i ikoga stignu peške iz Avganistana, Iraka, Libije i Sirije do mađarske granice EU, valja ih pustiti unutra i naći im posao. Jer tako kvalitetne, uporne, vredne i spretne ljude nigde nećemo naći. Ali džabe. Evropa koja je tako odlično izbrisala granice po svom kontinentu, slaveći dvadesetogodišnjicu Šengenskog sporazuma pre samo dve nedelje, istovremeno slepački nedosledno i sasvim spremno podiže nove granice i zidove po svojoj periferiji. Dok pritom udobno zaboravlja (ako je to ikada i znala) na to da bi Brisel, Pariz, London i Berlin bili palanke da pre toga nisu postojali Kairo, Damask, Bagdad i Tripoli sa svojim filozofijama, astronomijama, fizikama, hemijama i medicinama. Zaboravlja i sopstvenu emigraciju koja je bila prijateljski dočekana svuda. Kao što ne pamti ni to da smo svi mi, ljudi, nekada davno emigrirali ili bili stigli iz Afrike. A sve ovo zbog iste kvarne i opasne logike koja je ne tako davno izlagala afričke crnce po zoološkim vrtovima. Zbog toga što ove ljude volimo da vidimo kao različite od nas samih. Zato što su – crni.

U drugim vestima, pojedini naučnici upozoravaju da je započelo tzv. veliko istrebljenje živih vrsta. Šesto po redu od nastanka života do danas, ali i prvo za koje je krivac čovek, a ne nekakva kometa, meteor ili slična nevolja. U onom prošlom, pre 65 miliona godina, izumrli su dinosaurusi i mnogi drugi sa njima. Iako je ovo teško utvrditi sa sigurnošću – jer, nezgodno je prebrojati nedostajuće, nestale ili mrtve – postojeći podaci onespokojavaju. Postoji jasan signal o dramatičnom uvećanju i ubrzanju stope istrebljenja sisara, riba, ptica, gmizavaca i vodozemaca u proteklih par stotina godina. A u poslednjem stoleću, samo kičmenjaci su nestajali po stopi koja je 114 puta veća od očekivane ili uobičajene. Neko će, naravno, preživeti – bubašvabe i Kit Ričards, najverovatnije. Svima drugima, uključujući tu i ljude, se loše piše, možda čak i za tri generacije. Naprosto, u pitanju je lančani i galopirajući proces koji zatim zahvata ceo ekosistem. Zbog globalnog zagrevanja, zagađenja okeana, pretvaranja prašuma u oranice, te lova i ribolova dolazi do naglog gubitka mnogih živih vrsta što dramatično utiče na biodiverzitet koji je ključan za opstanak živog sveta kakvog ga poznajemo. Civilizovani ljudi su postali nalik na prebrzo razmnožavajuće štetočine ili na virus koji je zahvatio biosferu. Ili su to oduvek i bili.

I iz ove mračne činjenice zoološki vrt „Evropa“ može da nauči mnogo toga. Jer, kao što zbog odsustva biodiverziteta rizikujemo da urušimo sopstveni ekosistem – odsustvo ljudskog diverziteta će uništiti naš društveni sistem. Pojednostavljeno rečeno: ako dižemo zidove i granice pred drugim i drugačijim, u pitanju je početak našeg kraja. Evropa nije i ne sme da bude novi zoološki vrt u kojem su, ovaj put, izloženi samo uljudni, civilizovani, srednjeklasni i nadasve čisti belci. U tom slučaju, ona će postati rezervat čiji će stanovnici početi da se zaustavljaju u razvoju, grizu sami sebe ili umiru od dosade. Koji će se konačno urušiti sam u sebe, kao toliko puta ranije tokom naše društvene istorije. Jer ova prirodna je i onako otišla dođavola. Ulog je puno veći od cene koturova bodljikave žice kod Horgoša. I ime mu nije civilizacija, već kulture. U množini, jer samo tako ima smisla.