Ovako je Palma besedio i hvalio postignuća koalicionog partnera – Ivice Dačića. Prostorijom se prolomio frenetični aplauz pedesetak simpatizera „principijelne“ desno-leve koalicije. Kamera jagodinske televizije Palma je u brišućem letu prelazila preko prvog reda razdraganih tapšača: Antića, Ružića, Šainovića, Škundrića – sve prekaljenih boraca za dobrobit radnog naroda i penzionera, te samog šefa pomenutih pseudolevičara, Ivice Dačića, koji je (jedva zadržavajući suze), takođe aplaudirao samom sebi. (Videlo se da je ministru inostranih poslova neprijatno ali istovremeno i milo što mu Palma kači Nobela oko vrata). Pa ipak, na veliku radost prisutnih, Dačić je uspeo da prozbori koju reč o Kosovu i Metohiji, Jasenovcu, srpsko-hrvatskim odnosima, svim dakle bitnim gradsko-komunalnim temama koje se tiču lokalnih izbora u Beogradu i Aranđelovcu, no za baksuza ne i o Barbadosu i Burundiju koji u tom času još uvek ne bejahu priznali Kosovo, odnosno povukli priznanje istog.

Zatim je reč uzeo kandidat za gradonačelnika Antić i čvrsto obećao da će pobediti u Beogradu. Sa stanovišta lokalnih izbora takvo samouvereno obećanje ne bi bilo toliko problematično da Antić u potpunosti nije svestan činjenice da će gradonačelnik postati tek kad na vrbi rodi grožđe.

Naime, u slučaju da predsednik države i njen stvarni premijer – uzgred i neformalni kandidat za gradonačelnika Beograda – Vučić pobedi u glavnom gradu Srbije, Antić svakako neće postati gradonačelnik. Ali neće postati gradonačelnik ni u slučaju da Vučić ne bude namakao dovoljan broj glasova kojima bi sastavio većinu u glavnom gradu. Naime, „naprednjaci“ će u tom slučaju nesumnjivo pozvati u pomoć proverene jezičke na vagi – Palmu i Dačića, ali će i odbaciti Antića kao monetu za potkusurivanje. (Imaju oni dovoljno svojih kandidata za prvog čoveka Beograda na vodi – od Kockice, preko Buleta pa sve do Šarenice.)

Međutim, naša današnja tema nije „budući gradonačelnik Beograda – Antić“ već „dijalektika obmane“ koju političari obilato primenjuju na sebi i drugima. Tako Antićevo čvrsto uveravanje Palminih i Dačićevih simpatizera u vlastiti trijumf na beogradskim izborima predstavlja univerzalan primer nepokolebljivog uverenja sa kojim političari u Srbiji govore o onome u šta i sami ne veruju. Takvih primera ima na pretek i svi oni redom potvrđuju da se radi o veoma opasnoj raboti koja za sobom povlači normalizaciju neodgovornosti političara za izgovorene reči i počinjena dela! (A tada evropske principe možeš okačiti mačku o rep).

Dijalektika obmane je složen socijalno-psihološki proces koji čini nekoliko faza. Političar najpre kao u transu govori o veri u koju i sam ne veruje. Pritom gestikulira stisnutim pesnicama koje podiže i spušta gore-dole, a što može sablazniti neutralnog posmatrača sa strane – pogotovo ako je odgajan u puritanskom duhu.

Obmanuti simpatizeri u sali bivaju upecani na verbalne i neverbalne poruke našeg vrlog političara, te neracionalno prihvataju zdravo za gotovo svaku reč koju ovaj nerezonski ispucava u etar. Ali upravo tada nastupa prelomni trenutak dijalektičkog procesa obmane pošto obmanuti simpatizeri, ne štedeći svoje dlanove, iznenada dovode govornika u poziciju da bez ostatka poveruje u priču u koju do tog trenutka ni sam nije verovao. I time je dijalektika obmane dovedena do savršenstva budući da je na koncu političar-govornik uspeo da obmane samog sebe i poveruje da je ono u šta lično ne veruje vrlo racionalno i čak dostižno. Štaviše, samoobmanuti političar postaje lak plen vizija koje ga opsedaju poput silikonskih starleta. On ih lakonski prihvata želeći istog trenutka da u te nadolazeće vizije ugura što više kapitala, ljudi, roba i usluga, a u skladu sa ostvarenjem konačnog cilja – profitiranjem ličnog interesa.

Tako sa aspekta javnog interesa dobijamo samoobmanutog i neodgovornog političara, a u društvenom smislu masu obmanutih i ravnodušnih potrošača njegovih marketinški skockanih vizija. Pa kom opanci, kom nakrivljene šajkače.