Teza da politički život Srbije nalikuje crtanom stripu nije od juče. Pre će biti da je od prekjuče. Uostalom, zar „Čiko“ i „Zagor“ (pored „Žalosne Sove“), ne čine udarnu pesnicu izvršne vlasti ove zemlje? Naravno, uz ogradu da ni pod razno ne treba zanemariti doprinose „Blafa“, „Smuka“, „Salasa“, „Ani četiri pištolja“ i naravno „Broja jedan“.
S druge strane, civilni život je nešto bliži filmskom žanru – „crnom talasu“ ako ćemo baš po medias resu. Više srpskom negoli američkom. Sad, nije da u svemu tome nema zrnca Hauarda Hoksa ili još bolje Elije Kazana, na stranu hronični nedostatak njujorških dokerskih radnika u luci Beograd, ali je sasvim jasno da u ovdašnjoj crnotalasnoj svakodnevici vlada simbolizam pre svega iz Makavejevih i Žilnikovih filmova. Pavlović se podrazumeva.
Stoga ne treba da čudi što je do sudara sedme i devete umetnosti došlo upravo na fonu ekonomskog oporavka zemlje. Naime, jedan koji liči na adolescentnog Kabira Bedija (Sandokan) i jedan drugi koji pomalo podseća na omiljenog mi holivudskog epizodistu Stiva Bušemija (od pre dva’es godina) – ozbiljno su se latili (domaćeg) zadatka ozdravljenja privrednog ambijenta zemlje. Suzbijanje sive ekonomije, oporezivanje bez vrdanja, fiskalni računi („fiskalnim računom do automobila“), dinamično otpuštanje radnika, podizanje starosne granice za odlazak u penziju (67 leta) – samo su pojedine reformističke zamisli koje će se (čim prije) preobraziti u hirurške (marverlovske) zahvate na kancerogenom tkivu društva. (Ovu onkološku metaforu skoro je, čitamo, inaugurisao PP Vučić – u daljem tekstu PP – usled jednog nadahnutog obraćanju izvesnom novinarskom radniku).
Ali bez rezova, kako smatraju PP i ostali pripadnici vladajućeg establišmenta, nema svijetle budućnosti. Sva je sreća te pomenuti ekspertski dvojac „Bušemi-Bedi“, zbog svoje u prvom redu vanpartijske pozicioniranosti, uliva kakvu-takvu nadu da će rezovi, mada najmanje bezbolni i plitki, na opšte zadovoljstvo ipak biti kratki. Drugo je pitanje da li će se ovdašnjim radnim ljudima i građanima dopasti ideja da do sedamdesete godine života giljaju na relaciji pos’o kuća – ko što nalaže ememefovska strategija reforme penzionog sistema. Naime, mnogim budućim penzionerima povremeno padne na pamet gotovo jeretička misao da će ih kvalitet života (uglavnom nezadovoljavajući), zatim materijalni standard (po definiciji loš) te minijaturna dimenzija potrošačke korpe (29x10x6), saplesti upravo na poslednjem stepeniku, nadomak samog penzionog cilja. Razume se, ukoliko im pre toga poslodavac, „nabrijan“ da što pre isproba vladinu strategiju fleksibilnog otpuštanja radne snage, svečano ne uruči otkaz!
Međutim, nije baš sve tako crno ko na „crnom filmu“. Na primer, postoji zamisao da se praksa efikasnog otpuštanja radnika odvija paralelno sa praksama još efikasnijeg zapošljavanja. Drugim rečima, kratki rezovi unutar sfere rada – tog prirodnog generatora napretka zemlje – institucionalizovaće kako izgleda hokejašku dinamiku na relaciji otkaz – rad na određeno vreme. Sve naravno u okviru strateškog obaranja nadnica i pretvaranja ovdašnjeg Tranzilenda u magnet za privlačenje stranog kapitala. Kako? Pa, jeftinim radom! U prvom koraku samo treba izbaciti iz konkurencije Slovačku i Rumuniju. Kasnije, ako nam se posreći pa zapnemo glede daljeg obaranja plata, možda preteknemo i sam Bangladeš. Biće teško, ali vredi pokušati.
U svakom slučaju, bar se ne može poreći činjenica kako je čovečanstvo napredovalo od robovlasničkih vremena kada su radni ljudi (i neslobodni građani) rintali kao oruđa koja govore. Danas „oruđa koja govore“ više nisu vezana lancima, već prvenstveno bankarskim kamatama. Dakle, u tom kreditno-robovskom grmu leži civilizacijski zec. Preciznije, civilizacijski (zečji) skok u odnosu na antički robovlasnički grm. Na prvi pogled, kratak altmanovsko-istorijski rez. Gde su povjesni rezovi, tu je obično istorijski materijalizam. A gde je IM, tu je valjda i (Gručo) Marks! Nazdravlje.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
