Poznavanje prirode i društva

Drugo, iako individualizam predstavlja ideološku matricu globalnog sistema, do njega se stiže isključivo (donekle i paradoksalno) posredstvom timskog rada. Svako ko je više od tri puta konkurisao za radno mesto u nekoj domaćoj korporaciji zadojenoj koučingom zna za jadac, to jest da je timski rad preduslov potencijalne poslovne saradnje. Treće, preživljavanje se u današnjim urbanim društvima obično odvija unutar džungle na asfaltu, pa u tom smislu svako prethodno usavršavanje taktika preživljavanja u autentičnoj džungli dođe kao kec na deset.

Poseban značaj „Survajvera“ leži u njegovim obrazovnim implikacijama. Naime, svaki potencijalni učesnik ovog rijalitija, pod uslovom da pikira na pobedu, trebalo bi da bude solidan u poznavanju prirode i društva, što nije slučaj sa ostalim rijaliti formatima. Na primer, prosečna priprema potencijalnog učesnika „Farme“ ne zahteva preterani intelektualni angažman budući da svako znanje izvan okvira tračerskih časopisa lako može da preraste u hendikep za takmičara željnog trijumfa u Lisovićima. Sa „Survajverom“ stvari stoje drugačije. Nije baš da se traže Tarzan i Džejn sa diplomom doktora nauka, ali je ipak neophodno određeno „specijalističko“ (pred)znanje. Naravno, od količine informisanosti ali i časova provedenih u teretani zavisiće i krajnji plasman njega ili nje na dalekom egzotičnom ostrvu. Po toj logici, takmičar koji je odgledao samo par epizoda Bera Grilsa a pri tom se kroz maglu seća Robinzona Krusoa, pošto je roman poslednji put čitao u osnovnoj školi, imaće manje šanse za visok plasman za razliku od onog koji napamet zna bar dve sezone „Izgubljenih“. Obojica će, međutim, biti daleko iza onog takmičara koji je pored intenzivnog višemesečnog dizanja tegova prelistao i „Gospodara muva“ ali i odgledao par reportaža Jovana Memedovića o prirodnim lepotama Srbije i Crne Gore. Ukoliko bi takmičar povrh svega navedenog znao još i za literarnu sudbinu Suzan Barton, koja je doživela brodolom baš kraj Robinzonovog i Petkovog ostrva, što bi bio dokaz da je ovaj pročitao Kucijev roman „Fo“, prvo mesto ne bi trebalo da predstavlja problem. Taj će lagano izaći na kraj i sa izgradnjom montažnog skloništa bez upotrebe ilustrovanog udžbenika „Uradi sam“ i sa potpaljivanjem vatre bez upotrebe upaljača i šibica, ali i sa pripremanjem kulinarskih specijaliteta a la Stevo Karapandža. Ali, šalu na stranu. Značaj „Survajvera“ leži pre svega u njegovoj sposobnosti apsorbovanja čitavog spleta referentnih tačaka savremenog doba, od mita o jednakim šansama i različitim mogućnostima preko makijavelizma tipa „cilj opravdava sredstvo“ pa sve do nezaobilazne Hobsove maksime da je „čovek čoveku vuk“. Ne treba zaboraviti ni pragmatičnu stranu „Survajvera“, posebno nakon javnog istupa sada već poznatog slovenačkog farmaceuta Aleša Čerina, koji je izračunao da svako može, ukoliko hoće, da preživi sa samo jednim evrom dnevno. Čerin veli kako je kapitalizam stvaranjem potrošačkog društva instruirao ljude da najveći deo novca odvajaju za hranu što je po njegovom mišljenju potpuno apsurdno. Rešenje je u tome da svako treba da uzgaja osnovne povrtlarske kulture, da samostalno mesi i peče hleb, nabavlja mlečne proizvode direktno od proizvođača i tome slično. Ispada prema tome da nam u svakodnevnim taktikama „jeftinog“ preživljavanja na kraju najbolje mogu pomoći načini dovitljivog snalaženja u prirodi koji nam se serviraju preko zabavnog rijaliti šoua kakav je „Survajver“.

Mnogi će se poznavaoci prirode i društva zakleti da se u samoupravnom društvu izobilja nije marilo za taktike preživljavanja te da se o opstanku nije ni govorilo iz čisto ideoloških razloga. On je ionako bio svakome zagarantovan u svetlu bratstva-jedinstva koje niko nije „smio da ruje iznutra“. To što tada nije postojao „Survivor“ već samo „Survival“ (opstanak) ne dokazuje orvelovski karakter onovremenog socijalnog inženjeringa. Većina je potpuno svojevoljno lutala tajanstvenim predelima životinjskog carstva sledeći naratorske putokaze Dejana Đurovića. „Igre bez granica“, koje su po svemu sudeći prethodile ovovremenim „Nindža ratnicima“, bile su prava avangarda u tadašnjoj epohi jasno definisanih državnih i ideoloških granica. Pa, iako se do suštine kolektivizma dolazilo isključivo putem samopregornog rada armije individualaca, ideja individualizma nije javno promovisana. A i nas je više zanimalo da u „Igrama bez granica“ Vrnjačka banja pobedi ekipu Treviza negoli memorisanje imena i prezimena nekog ondašnjeg Makota Nagana koji „brzinom svetlosti“ preskače balvane i druge prepreke na putu do uspeha. U međuvremenu su survivor i survival postali kameni međaši naše svakodnevice. U tome je jedina razlika.