Mohamed bin Salman je pokrenuo stratešku kampanju da pustinjska kraljevina sagradi šesnaest nuklearnih reaktora, „za potrebe mirnodopskog razvoja i vizije budućnosti“, kad jednom – što nije na vidiku, u drugoj na svetu zemlji po bogatim rezervama (prva je Venecuela) – presuše nafta i prirodni gas.

Sumnjičavi su se odmah upitali da li je ovo zapravo putokaz ka saudijskoj nuklearnoj bombi, a proizvodnja struje početni korak. I sam princ je odmah ponešto razjasnio.

„Saudijska Arabija ne želi da stekne atomsku bombu, ali – bez trunke sumnje – ako Iran razvije svoje nuklearno oružje, mi ćemo to isto učiniti, čim bude moguće“, izjavio je Salman televiziji Si-Bi-Es.

Pamti se, uostalom, da je Turki al Fejsal, iz kraljevske kuće Sauda, princ i diplomata, još 2011 – beleži to sada Independent – rekao zvaničnicima NATO: „Mi ne možemo da živimo sa tim da Iran poseduje nuklearno oružje, a mi da ga nemamo. Jednostavno, to je tako.“

Agencije podsećaju i na nedavno zajedničko saopštenje Saudijske Arabije, Ujedinjenih Emirata, Bahreina i Egipta, u kome se osuđuje Iran zbog pretpostavljenog nastavka rada na razvijanju nuklearnih balističkih projektila.

U intervjuu američkoj TV stanici, 32-godišnji princ, koji nestrpljivo grabi ka prestolu na kome je još njegov otac, ponovio je svoje ranije poređenje iranskog vrhovnog vođe Ali Hamenija sa Adolfom Hitlerom, pre Drugog svetskog rata, dodajući: „Ajatolah namerava da ostvari svoj projekat na Bliskom istoku, na isti način kao što je u svoje vreme Hitler želeo da se širi. Mnoge zemlje u svetu i u Evropi nisu shvatile koliko je Hitler bio opasan, sve dok se nije dogodilo sve što se dogodilo. Ja ne želim da vidim iste stvari na Bliskom istoku.“

Teheran, ništa manje otrovno ne uzvraća udarac princu. Predstavnik Ministarstva spoljnih poslova poručuje: „Sve te reči su bez imalo vrednosti, dolaze iz mentalno oštećene glave, pune iluzija, zlobe i laži.“

Užareno saudijsko-iransko nadmetanje, koje daleko prevazilazi vekovne teološke sunitsko-šiitske razlike i sukobe u tumačenju islama i sve više se ogleda u nemilosrdnoj borbi za osvajanje uloge svekolikog „kalife“ Bliskog istoka ovog doba, ušlo je u još jednu arenu.

Reaktorska varnica nikako nije dvoboj Rijada i Teherana, pa ni samo još jedna briga, u prvom redu Izraela, zbog nadmetanja njegovih neprijatelja, ni novo iskušenje „razapetog“ Vašingtona, od koga Saudijci – kao prijatelja – najpre očekuju isporuku. I niz drugih aktera mogući su učesnici posla ili su bar interesenti.

Saudijski novinar Loai al Šarif, za koga se veruje da je u bliskim vezama sa kraljevskom porodicom, postavio je video objavu na jednoj od društvenih mreža i to na hebrejskom jeziku, poručujući da „jevrejski narod ne treba da se plaši mogućnosti da Rijad pribavi nuklearno oružje, jer ono neće biti pretnja Izraelu, nego bi prvenstveno bilo namenjeno za samoodbranu od regionalnih agresora.“

Princ Mohamed kaže da „samo želi jednaka prava“, što znači da ako Amerika ostane privržena međunarodnom sporazumu sa Iranom iz 2015, koji Teheranu dozvoljava nizak stepen obogaćivanja uranijuma, onda i Saudijska Arabija zaslužuje isto pravo. Donald Tramp namerava da dogovor otkaže prvom prilikom, ali je sklon saudijskim reaktorima zbog očekivanih prihoda za (verovatne) američke isporučioce, pre svega Vestinghaus. Međutim, SAD imaju po zakonu o atomskoj energiji iz 1954. pravo da odbiju slanje nuklearne tehnologije, materijala i opreme, kao meru za sprečavanje obogaćivanja uranijuma u drugim zemljama. Na Kapitol hilu je već počela akcija za obuzdavanje predsednikove „široke ruke“.

Muka za Vašington je, ukazuju analitičari, što Saudijska Arabija za nabavku reaktora može da se okrene Pakistanu, Rusiji i Kini, pa i uslugama Severnokorejaca i saradnji sa Britanijom, Francuskom i Japanom. Spremnih na unosno partnerstvo je u izobilju. Komentator Haareca upućuje na opomenu baš nekolicine američkih zvaničnika da, „ako dođe do takvog scenarija, Sjedinjenim Državama neće biti dozvoljeno da kroče kroz vrata saudijske nuklearne industrije, a Moskva i Peking bi mogli da postanu strateški partneri kraljevine“. Telavivski dnevnik dodaje jednostavnu pouku: „Kako Saudijci nemaju svoje eksperte za izgradnju takvih objekata ili za nuklearno oružje, ko god dobije posao biće srećan da i upravlja reaktorima i da ih održava.“

Izraelska naglašena zabrinutost – zbog koje pokušavaju da ubede i Trampa i Kongres – da je i pored sveg sadašnjeg prijateljstva sa Vašingtonom kraljevina nestabilna i da u njoj, i pored svih mera, slobodno deluju radikalni islamski pokreti.

Rijad nije potpisnik dodatnog protokola sporazuma o nuklearnom neširenju, pa skeptici opominju da u takvom slučaju „nije teško sa civilne upotrebe preći na vojnu upotrebu“, ostajući – simbolično rečeno – „ispod međunarodnog radara“.

Izrael raspolaže, posle prve sastavljene decembra 1966. u Dimoni, sa najmanje četrdeset, sedamdeset pet, moguće 200, 400 ili i više stotina svojih nuklearnih glava. Nagađanja su različita. Zvanično se, naime, posedovanje takvih proizvoda ne potvrđuje, ali i ne poriče, sem što se ponavlja obećanje da jevrejska država „neće biti prva zemlja koja će uvesti takvo oružje na Bliski istok“.

Atomski rulet je još jedna nedovršena bliskoistočna igra.