Dve nedelje kasnije, tadašnji sovjetski ministar spoljnih poslova Edvard Ševernadze dočekan je u prvoj poseti sedištu NATO u Briselu „crvenim tepihom“. Nije, naravno, kasnijih decenija mirenje sa novom epohom proticalo kao večiti medeni mesec.

Nestanak 166 kilometara dugog Berlinskog zida, uz različita tumačenja ostao je simbol svetu, posebno Nemcima: izbavljenje, ali i nedoumica.

„Mnoge građane bivše Istočne Nemačke vređa osećanje da je njihova zemlja doživela kulturno i političko preuzimanje, a u glavama većeg broja Berlinaca još je Zid u glavi“, zapaža istraživač Vašington posta. Pominje i uverenje Markusa Mekela, danas poslanika i ranije kratkotrajno šefa istočnonemačke diplomatije posle pada komunizma, da su mnogi Berlinci, koji su se borili za slobodu, pogođeni time sto je njihova uloga marginalizovana: „Više istorija pada Zida oblikovali su bivši zapadnonemački političari, koji su sebi pripisivali preterane zasluge, često ignorišući prodemokratske pokrete iza gvozdene zavese. Mnogo je nerazumevanja onog vremena. Posebno u Americi, govore da su trijumfovali u hladnom ratu. Ali to nije bila pobeda Zapada nad Istokom. Radilo se o pobedi slobode i demokratije na Istoku.“

Najnovije istraživanje raspoloženja otkriva da jedan od sedam Nemaca – šesnaest odsto na zapadu i deset odsto stanovnika na istoku – žali što zemlja nije ostala podeljena. Za jedne previsok teret su ogromni troškovi ujedinjenja, za druge su ekonomske tegobe, koje su ih sustigle u prošlih dvadeset godina. Mnogi zapadnjaci žučno ističu da preskupo plaćaju podizanje komunističkog istoka, na koji je potrošena 1.2 milijarda milijardi evra za dvadeset godina. Istočnjaci su veoma pogođeni što su njihove zarade u proseku samo osamdeset odsto u poređenju sa sunarodnicima na zapadnoj strani iste zemlje, pri tom i uz upadljivo veću nezaposlenost. Polovina ispitanika istovremeno ima savet kako da se popravi raspoloženje i pomogne nacionalno mirenje: ukidanjem „poreza solidarnosti“ i povećanjem penzija istočnim zemljacima.

Iskusni komentatori, koji ovih dana posećuju Berlin, nalaze kako se „još održavaju snažne političke i psihološke podele“. Oslanjaju se u svom sudu i na ishod nedavnih izbora – zapadni kvartovi su ubedljivo glasali za konzervativne hrišćanske demokrate, dok je istočni deo grada podržao listu bivših komunista, socijalista i Zelenih.

U zoru devetog novembra 1989. takvo raspoloženje teško da je moglo da se zamisli i predvidi. Samo jedanaest meseci kasnije Istočna Nemačka je prestala i da postoji. Londonski Telegraf, međutim, još vidi podelu na „arogantne zapadnjake“ i „tvrdokorne istočnjake“.

Agencije ovih dana prenose i, upravo oslobođene čuvanja tajni, poglede drugih. Iz diplomatske arhive Pariza se saznaje da je bivša predsednica britanske vlade Margaret Tačer smatrala da je pad Britanskog zida „deo nemačke pretnje miru i stabilnosti“. U martu 1990. premijerka je prenela francuskom ambasadoru u Londonu da je „Kol spreman na sve, da je postao sasvim drugi čovek, kakvog ne poznaje, od koga se svemu može nadati“. Citira se i depeša da se na večeri u Parizu januara 1990, predsednik Francuske Fransoa Miteran složio sa gvozdenom lejdi da „ujedinjena Nemačka može da stekne više prostora nego što je imao Hitler“. Takođe se navodi da je ledi Margaret rekla predsedniku Sovjetskog Saveza Mihailu Gorbačovu kako „ni Britanija, ni Zapadna Evropa ne žele ujedinjenje Nemačke, jer bi to vodilo promeni posleratnih granica, a to mi ne možemo da dozvolimo, jer bi nastao razvoj koji bi pogodio stabilnost čitave međunarodne situacije i moguće da bi ugrozio bezbednost“.

Još jedan detalj iz 1989, manje diplomatski, otkriva se dokumentarnim filmom, koji će se – prema agencijskim vestima – ovog meseca prikazivati u Rusiji: kad je srušen Berlinski zid, major KGB Vladimir Putin, u to vreme na službi u Drezdenu, uperenim pištoljem je sprečio ljutitu masu da upadne u kancelariju i da se dokopa njegove arhive. Berlinski vremeplov teče.