Evropski Nobel

A poređenja ima – u korist EU – i sa nagradom Baraku Obami 2009, kao akontacijom „na neviđeno“ američkom predsedniku, pre nego što je išta učinio za mir, pa je time oštećena vrednost priznanja. Ovog puta zamerke su da je priznanje briselskoj porodici „zakasnela uplata“, prilog vremeplovu.

Norveški komitet u obrazloženju i sam ponavlja kako „Evropska unija upravo prolazi kroz ozbiljne ekonomske tegobe i značajne socijalne potrese, ali želi da ukaže na ono što vidi kao najvažniji rezultat: na dugi rok, uspešnu borbu za mir i pomirenje, za demokratiju i ljudska prava“. Poruka utehe je da je, uz svu krizu, u poređenju sa ratovima (dva svetska i mirnodopski „hladni“), „kontinent bolje mesto – ljudi pate, ali ne ginu“, čemu se dodaje upozorenje potreba da se spreči rizik sadašnjosti, da stari svet „ne proguta opasnost od ekstremizma i nacionalizma“.

Članovi Nobelovog komiteta, izabranici iz norveškog parlamenta, pohvalili su šest decenija pomirenja među neprijateljima, koji su prošli kroz najkrvavije evropske sukobe. Moris For, poslednji živi francuski potpisnik Ugovora iz Rima, kojim je 1957. utemeljena Evropska ekonomska zajednica, preteča današnje Unije, nagradu je nazvao „zvaničnim priznanjem onoga što smo razvijali, a to je bio mir“.

Italijanski premijer Mario Monti, kao obeležje ovog vremena, ipak želi da okupi samit na kome bi se razmotrilo ustezanje pred daljim evropskim integracijama, uz porast međusobnih sumnji i predrasuda.

Strogi ocenjivači smatraju da Nobelova nagrada za mir ne može da „oslobodi odgovornosti današnje lidere EU od kritika da često žrtvuju dugoročne evropske interese pred kratkotrajnim zgodicima“.

Naročito nemilosrdan je nedeljnik Špigl: „Pod sadašnjim predsednikom Barozom, Evropska komisija je sebi dozvolila da bude saterana u ugao. Dok se, radi uštede, koncentriše na zabranu konvencionalnih sijalica i drugih birokratskih mini projekata, o najvažnijim evropskim pitanjima odlučuje se u ministarstvima Priza, Berlina, pa i Atine ili na neformalnim sastancima Evro grupe kao i u oblakoderu Centralne evropske banke.

Pomirljiviji autori naglašavaju ohrabrujuću vrednost priznanja: Evropska unija dobija moralnu podršku i podstrek u trenutku kad je rastresena iz temelja. Profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu Edinburgu Džon Peterson razmišlja: „Da EU ne postoji, trebalo bi da izmislimo nešto slično, pošto je evropsko jedinstvo potcenjeno i krhko.“

Tvrdoglavi cinici nisu propustili priliku da nagradi prilepe uvredljivu etiketu „više od parodije“, uz žučnu opasku – „koliko puta je Unija izgledala bespomoćno dok su se sukobi raspaljivali i kad je mogla nešto da učini“. Umirujuća injekcija stiže čak i od onih koji su na glasu više kao evroskeptici nego EU navijači: „Uprkos nesavršenosti, Evropska unija ostaje svetionik nade“, napisao je londonski Tajms.

Nostalgičari sentimentalno podsećaju na prošlo doba: „Lideri poput Konrada Adenauera i Šarla Degola, koji su stavili pečat na nemačko – francusko pomirenje, Žan Mone i Robert Šuman, osnivači Evropske zajednice za ugalj i čelik, a među preživelim veteranima, Helmut Šmit, Valeri Žiskar Desten, Helmut Kol i Žak Delor, koji su predvideli i stvorili jedinstvenu valutu, možda imaju veće pravo na Nobelovu počast nego sadašnja žetva menadžera EU krize.“

Nemački magazin se posebnom preciznošću o doprinosu, zalaže za Delora: „Zbog čega Komitet u Oslu nije izabrao da nagradu da francuskom socijalisti, predsedniku Evropske komisije od 1985. do 1994. i po širokom uverenju najodlučnijem živom borcu za evropsko jedinstvo. Po mnogima, njegovo vreme na visokoj dužnosti poklapa se sa najboljom fazom koju je EU doživela u svom postojanju. Nasuprot Barozu, Delor se čvrsto držao akcije i odlučnosti. Nije dozvolio da bude marginalizovan od vođa država – članica. Naprotiv, on ih je vodio u integraciju. Čak i danas, 87-godišnjak je još aktivan u takozvanoj Speineli grupi, čiji cilj je da učini Evropu demokratskijom i manje obeleženu nacionalnim interesima. Konačno, odluka da se Nobelova nagrada za mir dodeli Evropskoj uniji je ispravna. Davanje nagrade Deloru bilo bi i pravedno i hrabro.“ Čak i istorija se, čini se, ponekad lakše meri po skorijim danima.