Grčki brod

Novinski istraživač, urednik uglednog dnevnika Katimerini Aleksis Papahelas – u kolumni vrednoj obimnijeg navođenja – tumači: „Svedoci smo dva iskušenja u isto vreme. I Evropa i SAD su pogođene ozbiljnim problemima dugova, koji mogu da ih načine drugorazrednim silama u globalnom sistemu. U isto vreme Grčka pati od krize i sistema vrednosti i institucija. Sigurno nije jedina zemlja jugoistočne Evrope koju muče visok dug i loša konkurentnost, ali razlika je što su u prošlih trideset godina grčki temelji razoreni, korupciji je dozvoljeno da korodira društveno tkivo, osrednjim zvaničnicima su poveravane ključne institucije, populizam je uzdignut na božanski stepen, a tradicionalne vrednosti su izgubljene. Pred globalnom krizom Grčka je ranjiva poput oštećenog broda bez kormila u nevremenu. Krajnje je važno da se održimo u jezgru Evropske unije dok bura ne prođe. Moguće je da evro propadne, ali mi nemamo razloga da budemo oni koji će pokrenuti taj proces. Bilo bi samoubistveno da padnemo u vodu samo zato što na palubi osećamo vrtoglavicu. Na žalost, nema više Elefteriosa Venizelosa ili Konstantina Karamanlisa. Naši prvaci pripadaju populizmu. Ali, zemlja ima izvore stvaralačke snage i talenta. Dok ne načinimo korak napred, moramo da se potrudimo da ostanemo na nogama. Imamo odgovornost da da nađemo kapetana, a pre svega kompas koji će nas dovesti u mirne vode.“

Grci su, izvesno, poremetili ustaljenu tradiciju. Uz nepovratno doba bardova minulog veka i decenija, sa dodatkom i tri generacije – oca, sina i unuka – iz porodice Papandreu i Micotakisa, sa svim različitostima uverenja ovih apostola i njihovim međusobnim razlikama, nastao je vakuum na koji današnja politička scena nije još sasvim navikla, ni naučila kako da ga popuni u novom vremenu.

Izborna munja Sirize, tvrde koalicije radikalne levice, ipak je bljesak ogorčenja i nezadovoljstva, više nego vodilja za uravnoteženu plovidbu. Njen predvodnik, 37-godišnji inženjer Aleksis Cipras, veran vožnji motocikla i neprijatelj kravate kao ideološkog znamenja, u intervjuu Njujork tajmsu o svom nastupu u politici i sam kaže „volim da igram poker“, ali dodaje i racionalno poređenje da „Vašingtonu ne pada na pamet da iz SAD isključi visoko zaduženu Kaliforniju“, dok se po Briselu suprotan eliksir pominje uz ime Grčke.

Svoja ubeđenja Cipras razlaže i dugoročnijim upozorenjem: „Naš cilj nije da ucenjujemo ili da terorišemo EU, već da prodrmamo poverioce, da ih uverimo da treba da promene politiku prema Grčkoj i kontinentu, jer će se – ako to ne učine – Evropa izložiti veoma velikom riziku. Evrozona je niz sa sedamnaest karika, Atina je samo jedna od njih i ako ona pukne, čitav lanac će se raspasti.“ Za njega je jedini obrazac ostanak uz evro, ali uz promenu prethodnog „kapitulantskog dogovora“. Naznake mogućeg, očito, otkriva u omekšavanju „strašnog suda“ nemačke kancelarke Merkel nastupom francuskog predsednika Olanda, čak verujući da je „crvena linija“ već pomerena, mada je još i te kako pitanje „ko će prvi trepnuti“.

Za junsko, ponovljeno odmeravanje, Nova demokratija desnog centra i socijalistički Pasok pripremaju se pod teretom nasleđa „potrošenog kredita“. Analitičari primećuju da su i Antonis Samaras (60) i Evangelos Venizelos (50) „otkad su prohodali“ deo bratstva profesionalnih političara, što se „u Grčkoj sada smatra gotovo uvredljivom odrednicom i atributom čuvara sfere sopstvenog uticaja“. Lider Nove demokratije Samaras član je parlamenta od 1977. i triput je bio ministar, a pasokovac Venizelos od 1990. osam puta.

U uvodnoj borbi šestog maja, radikalne partije (uključujući i preskočen cenzus nacistički orijentisane Zlatne zore) su ukupno stekle 42 procenta glasova, ostavljajući tradicionalno utemeljene ponude na niskim granama. Jedan strani izveštač je čak upotrebi jetko poređenje „fenomena perifernih partija, sa leva i sa desna“ u Grčkoj 2012. sa nemačkim dvadesetim godinama prošlog veka.

Na „nizak udarac“ – po njivom uverenju – Grci uzvraćaju podsećanjem da je kao petnaestogodišnjak Manolos Glezos, sa Apostolosom Santosom, još 30. maja 1941 sa Partenona skinuo zastavu sa kukastim krstom, samo par dana pošto je Hitler zauzeo Atinu, a što se dugova tiče – mnogi smatraju da Nemci zapravo duguju Grcima – ono što su odneli u Drugom svetskom ratu, odlukom iz 1942. da okupirani prinudnim zajmom izdržavaju okupatore. Izračunato je da je taj iznos 54 milijarde evra, pored zlata i gotovine, a nemački istoričar dr Albert Ričl prošle godine je sabrao ukupno 575 milijardi, kad se dodaju kamate.

Početkom 2012, grupa poslanika Pasoka, Nove demokratije, Sirize i nezavisnih parlamentaraca zatražila je da na Sintagmi na dnevni red prvo dođe ovo dužničko pitanje. Računima nikad kraja.