Grčko raskršće

Grčko-evropsko nadmetanje sada je, pošto je Atina prethodno „isprobala strpljenje evrozone, pored ostalog kad i gde sastajati“, preneseno na „tehnički nivo“; povereno je stručnjacima, koji će biti manje zarobljenici politike. „Malo je dosad učinjeno, a dovoljno dugo smo pričali“, zaključuje Jerun Dajselblum. Varufakisovo pismo o grčkim merama u pripremi evropskim ministrima je bila samo početna tačka, ne i dovoljno solidna osnova, a za najlošije raspoložene briselske uticajne ocenjivače samo „amaterski predlog“ da – pored ostalog – domaćice, turisti i studenti (opremljeni skrivenim kamerama i mikrofonima) budu prerušene porezničke uhode. Kako bi imali jasnu sliku o grčkoj ekonomiji, tehničke pregovarače u Briselu o slici na terenu ipak će ubuduće obaveštavati finansijski profesionalci, koji će u Atinu biti slati iz evropskih institucija.

Londonski Gardijan sažima brojne prethodne nepovoljne medijske slike Sirizine odbrane radikalnih izbornih obećanja i „obaranja ruke“ sa evropskim kreditorima: „Šest nedelja pošto je katapultirana na vlast, administracija kojom dominira levica, optužuje se za prljavu igru, političku nezrelost i nediplomatsko ponašanje u pregovorima“. Kolumnista odmerenog Katimerinija, sigurno ne lista posebno bliskog Ciprasovom programu, smirenije vidi nastalo stanje: „Neki misle da samo Berlin insistira na postavljenim uslovima. Oni greše; svi su iza toga, od vlada u južnoj Evropi, Evropske banke i MMF. Ljudi koji brinu o našoj zemlji, poput šefa Komisije Žana Kloda Junkera, potrošili su mnogo političkog kapitala podržavajući Grčku. Pored toga, sami smo potkopali njihovo poverenje istrčavanjem, neodgovornim komentarima i neverovatnim manjkom profesionalizma. Dnevno gubimo prijatelje. Pojedinci u vladinom kabinetu još sugeriraju da rešenje može da dođe iz Kine ili Rusije. Bilo kakvu pomoć da ponude ove države, to neće rešiti grčke probleme ili izazvati rascep sa Evropom. Cipras mora da drži svoju partiju i ministre pod kontrolom, kako bi nastavio pregovore. Treba, takođe, da ponudi par ozbiljnih pogodbi, kako bi ubedio 'gazde' da nam ne prekinu dotok gotovog novca. Ne znam šta će biti, ali sa sigurnošću predviđam da Ciprasu neće biti lako da sve to 'proda' sopstvenoj partiji.“

Najnovije merenje narodnog raspoloženja pokazuje da sedamdeset procenata Grka smatra da vlada treba da traga za časnim kompromisom kako bi se rešila kriza. Samo nešto manje od trećine anketiranih je za to da Atina odbije bilo kakav kompromis, pa i ako bi to značilo napuštanje evrozone i povratak drahme. Mogućnost da zemlja proglasi bankrot prihvata polovina upitanih, dok za 45 odsto građana – prema ovom uzorku – nema takve opasnosti.

Prethodnih dana vlada Sirize je predložila zakon koji bi obezbedio besplatnu struju i osnovnu hranu hiljadama najsiromašnijih građana, kao – ocenjuje Rojters – „simboličan korak u rešavanju humanitarne krize“. Ovaj „početni politički potez“ podržava 88 odsto građana, pokazuje statistički barometar.

U merenju pulsa Grka vlada se žustro potrudila da objasni kako minister finansija Varufakis, pominjući mogući referendum „pošto nismo zalepljeni za fotelje“, nije mislio na izjašnjavanje o evru već na proveru raspoloženja o ekonomskom programu i fiskalnoj politici. Premijer Cipras u intervjuu nemačkom nedeljniku Špigl je potom, u prilično neodređenom odgovoru, rekao da bi pitanje biračima moglo da glasi „da li želite sopstveno dostojanstvo ili nastavak bezvredne politike“. Mlađi partner u koaliciji Panos Kamenas, vođa stranke izrazite desnice, poručio je da bi referendum mogao da bude valjana opcija. Međutim, Sirizin ugledni poslanik Aleksis Mitropulos opisao je ideju kao „naivnu i besmislenu“. Pedantni analitičari odmah su ukazali da je oktobra 2011. Jorgos Papandreu, tada premijer, predložio referendum o zajmu, sporazumu Grčke sa kreditorima, što je – posle opšte uzbune – vodilo padu njegove socijalističke vlade.

Vasilis Pecinis je prizvao i udaljeniju praksu političkog populizma u Grčkoj, podsećajući na ponašanje Andreasa Papanderua osamdesetih godina prošlog veka, koji je u svojoj retorici kombinovao elemente istorijskog nasleđa, od Venizelosa do komunističkog partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu, povezujući sve sa naglašenim kontinuitetom helenizma i vrednostima pravoslavlja. Današnje političke karte su drugačije podeljene.